Захваљујући Русима, београдски балет је у међуратном периоду могао је да стане раме уз раме са европским сценама. И њихови оперски певачи дали су велики допринос развоју ове уметности.

РУСКИ емигранти утемељили су балетску уметност не само у Србији, већ и у целој бившој југословенској држави. Управо они поставили су прве балетске тачке на сцени Народног позоришта у Београду 1923. године, при Опери, која је непосредно пре тога основана. Тада су изведени фрагменти балета „Шчелкунчик“ („Крцко орашчић“) Петра Иљича Чајковског и „Шехерезаде“ Николаја Римског-Корсакова. Две године раније основана је и Глумачко-балетска школа.

Римски-Корсаков је, иначе, био обожаван међу руским избеглицама, а у Београд је пребегао његов либретиста Владимир Иљанович Бељски. Вечерња окупљања по емигрантским кућама често су се завршавала песмом уз гитару, а на њима је редован гост био и Бељски. Тада се обично разговарало, између осталог, и о музици Римског-Корсакова, па би син Бељског одсвирао на клавиру одређене пасаже из дела великог композитора, или би, специјално за ту прилику позвана, нека од руских оперских певачица отпевала мелодије из његових опера.

НАЈЗАСЛУЖНИЈИ за успостављање балета у Србији су Клаудија Исаченко, наставник балета у Глумачко-балетској школи, и Јелена Пољакова, прва солисткиња Маријинског театра у Петрограду. Велика је улога и Маргарите Фроман, солисте Бољшог театра, која је допринела и као кореограф и као педагог. Балетске представе режирали су и играли Теофил Павловски, Игор Васиљевски, Евгеније Маријашец, Нина Кирсанова, Макс Фроман, Михаило Пијановски, Анатолиј Жуковски и Борис Књазев.

Из руске Глумачко-балетске школе поникле су и прве српске балерине, Аница Прелић, Соња Станисављевић, Ната Милошевић и Наташа Бошковић. Овој последњој је славна руска балерина Ана Павловна, приликом посете Београду 1927. године, прорекла блиставу играчку каријеру.

Балетска сцена у Београду у међуратном периоду могла је да стане раме уз раме са европским: на њој су у исто време или с незнатним закашњењем у односу на Париз или Рим постављани чувени балети.

НАЈИНТРИГАНТНИЈЕ име српске балетске сцене била је Нина Васиљевна Кирсанова, широј публици позната као бака Микија Манојловића, која ређа пасијанс у филму „Нешто између“. Иако је више пута напуштала српску престоницу због међународне каријере, увек јој се враћала. Једна је од ретких руских избеглица које су остале у Београду и после уласка совјетских војника, 1944. Њена каријера трајала је пуне четири деценије, а после силаска са сцене наставила је са педагошким радом. У позним годинама завршила је археологију на Филозофском факултету у Београду, а у седамдесетој чак и магистрирала.

У Москви је 1919. завршила Виши студијски одсек и удала се за чувеног оперског певача, солисту Бољшог театра Бориса Попова. Међутим, никада није заиграла на тој сцени, јер је са мужем већ 1920. емигрирала у Пољску. Три године касније стиже у Београд. Први пут је наступила у јавности на сцени позоришта „Мањеж“, на Балетској вечери, са Александром Фортунатом, балетаном Лавовског великог позоришта. Убрзо ће заједно заиграти и на даскама Народног позоришта у „Шехерезади“, „Валпургијској ноћи“ и „Фаусту“.

Кирсанова је постављена 1924. за прву балерину, а Фортунатов за директора, редитеља и првог играча Балета Народног позоришта.

БАЛЕТ се у почетку развијао у оквиру оперске сцене, јер су многе опере имале делове са балетом. Први целовечерњи балет припремио је управо Фортунатов, 1924. године. Била је то „Копелија“, у којој је наступила Нина Кирсанова. Београдска публика ју је просто обожавала. Ипак, 1926. с Фортунатом одлази у Париз. Једно време наступају заједно, али се Фортунату одједном губи сваки траг, а Нина добија ангажман у „Руској опери“, с којом ће пропутовати свет. Од 1927. до 1931. игра у трупи чувене Ане Павловне као примабалерина, да би се после Анине смрти вратила у Београд.

У наредне три године биће не само примабалерина Народног позоришта, већ и шеф балета, кореограф и редитељ. Под њеним вођством Балет Народног позоришта први пут је гостовао у иностранству, у Атини, и то са четири представе. Међутим, 1934. опет прихвата позив из иностранства – да буде шеф Балета у Опери Монте Карла. Затим је годину дана била примабалерина и кореограф у Литванској опери, у Каунасу, да би се пред почетак Другог светског рата вратила у Београд и отворила свој балетски студио.

ЗА ВРЕМЕ окупације држала је Балет Народног позоришта на окупу, иако је зграда театра била тешко оштећена у бомбардовању. Представе су зато извођене у згради „Мањежа“. На крају рата ангажује се као болничарка, а по ослобођењу поново се бави педагогијом. Њен балетски студио прераста у Државну балетску школу.

До краја живота живела је на Чубури, у Улици Симе Милошевића, и то скромно – у једној соби са кухињом. Сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

И оснивање београдске Опере омогућило је прилив уметника из Русије, међу којима је било школованих оперских певача. Упркос неким ранијим покушајима, сматра се да је Опера Народног позоришта отпочела самосталну делатност 1919, а прва представа новоформираног ансамбла била је премијера Пучинијеве опере „Мадам Батерфлај“, у фебруару 1920, под музичким вођством Станислава Биничког.

Руски оперски певачи наступали су на сценама у Београду, Новом Саду и Загребу. Како наводи историчар Љубодраг Димић у зборнику радова „Руски некропољ у Београду“, били су то чланови угледних оперских кућа у Москви, Петрограду, Кијеву, Одеси. Међу њима су били Лена Зиновјева, Георгија Јурњева, Јелена Рејмонова, Јелисавета Попова, Павла Холоткова, Ксенија Роговска, Клаудија Рода, Борис Попов (муж Нине Кирсанове).

ИСТАКНУТА оперска певачица Ксенија Роговска Христић рођена је у Варшави, у време када је Пољска била саставни део Руске империје. Завршила је Милански конзерваторијум, а од 1914. певала код Зимина у Московској опери и у Опери Бољшог театра. Емигрирала је у Србију 1920, а на сцени Народног позоришта певала је седам сезона, све док није прешла у Париску оперу. У српску престоницу враћа се 1929. и удаје за славног композитора и директора Београдске опере Стевана Христића. Биће солиста још целу деценију. После рата је врло мало певала. Умрла је 1961. и сахрањена у мужевљевој гробници у Алеји великана.

Траг у музичком животу оставили су и Јелена Ловшинска, Надежда Арџипова, Николај Барнов и Михаил Волконски. Били су ту и многобројни руски виолинисти, пијанисти и дувачи, који су свирали у државним и камерним оркестрима, водили хорове и оркестре, давали часове музике. Остала је упамћена и Олга Јанчевецка, која је популарисала руске романсе и народне песме. Хор и Оркестар Народног позоришта настали су од чланова предратне „Музичке гране“, којима су се придружили руски емигранти и музичари београдских певачких друштава.

РАСУТА ПОРОДИЦА

ОЛГА Јанчевецка била је супруга руског писца и новинара Василија Васје Јанчевецког, писца „Џингис-кана“. У редакцији листа „Русија у Петрограду“ он је упознао младу коректорку Олгу Петровну Виноградову, с којом је добио сина Михаила. Током Првог светског рата радио је као ратни извештач са Балкана. Олгу је рат затекао на Криму, одакле се 1920. укрцава за Константинопољ, па потом стиже до Котора и Југославије. Њен муж се 1918. враћа у Русију, па чланови породице једни другима губе траг. Огла је тек деценијама касније сазнала да су јој муж и син живи, а у Москву је отишла неколико пута почетком седамдесетих. Син Михаил ју је обилазио све до смрти, 1978. године.