Српски принц, Растко Немањић се као монах Сава изборио за аутокефалност српске цркве и постао њен први поглавар и законодавац. Правио је школе, болнице и манастире од којих је назначјнији Хиландар на Светој Гори, а много година касније проглашен је за свеца и народ га слави у највећој православној светињи на Балкану, храму светог Саве у Београду.
Као најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање, Растко је могао да се бори за власт са својом браћом, како су то обично принчеви и радили, али он је изабрао други пут, пут којим иду ретки и посебни људи.

Једне вечери, када је Растко имао 15 година и када су његови родитељи већ бринули како ће га оженити, Немањиће су посетили руски калуђери са Свете Горе и заувек променили њихове планове. Душа њиховог најмлађег дечака пронашла је своје гнездо у причама монаха са Свете Горе. Њихов начин живота био је Растков сан и он је пошао за њим.

400пx-Темпле_Саинт_СаваВелики жупан Стефан Немања био је љут и тужан због Растковог одласка и послао је потеру за њим, али Растко није дозволио да га врате у Србију. Био је сигуран у своју одлуку, исте вечери се кришом закалуђерио и добио монашко има Сава. Родитељима је послао своје световено одело као доказ да је он већ духовник.

Љутња његовог оца полако се смиривала и кроз неколико година преписке са Савом, пожелео је да оде код њега на Свету Гору. Предао је власт свом сину Стефану Немањићу, замонашио се у Студеници и као монах Симеон отишао код Саве.

Симеон и Сава су на путу кроз Свету Гору пожелели да изграде један српски манастир. Затражили су и добили од грчког цара земљу и дозволу за изградњу. Тако је, опасан дебелим бедемима, настао Хиландар,једно од највећих српских светилишта. У њему је Сава написао “Хиландарски типик” у коме је описао правила по којима би калуђери требало да се владају и у који је уткао све своје искуство и схватање монашког живота.

Док је Сава боравио на Светој Гори, у Србији је Вукан, најстарији син већ умрлог Стефана Немање, отео престо брату и дотадашњем жупану Стефану Првовенчаном, а у земљи је настало тешко стање. Како би измирио браћу, Сава је дошао у Србију са моштима Симеона и над очевим телом у Студеници, помирио Стефана и Вукана. Тада је са Стефаном почео да гради свој историјски допринос Србији, манастир Жичу.

И Бугари славе светог Саву

Бугари су веома поштовали Светог Саву као дипломату. Наиме, Савин братанац, српски краљ Владислав, био је зет тадашњег бугарског цара Јована Асена Другог. Он је слао Саву да завршава неке дипломатске послове бугарске царевине и дочекивао га са највећим почастима. Сава је умро и био сахрањен у манастиру Светих Четрдесет Мученика у Великом Трнову, где је сахрањено шест бугарских царева. Касније су његове мошти пребачене у Милешеву, али бугарски православци и даље у великом броју славе нашег свеца.

Током овог боравка у Студеничкој испосници, Сава је написао дело које осликава живот његовог оца, “Житије светог Симеона”, драгоцено дело српске средњовековне књижевности као и “Студенички типик“ којим је прописао уређење и организацију манастирске управе, молитве, исхране и поста а који се сматра “првим уставом Српске православне цркве“.

Своју најзнчајнију мисију, Сава је обавио 1219. године у Никеји када је издејствовао аутокефалност српске православне цркве код никејског деспота Теодора Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена. Када се вратио у Србију, одредио је Жичу као средиште нове Српске архиепископије, а његови типици послужили су као путоказ у понашању монаштва.

Свети Сава је два пута ишао на ходочашћа на којима је обилазио Палестину, Јордан, Витлајем… При повратку са другог ходочашћа, 1236. године, смрт га је сачекала у Трнову у Бугарској, а краљ Владислав је пренео његово тело у манастир Милешеву.

Много година касније, крајем 16. века, када су Османлије завладале овим просторима, у жељи да повреди и застраши српски народ и због сопственог страха од утицаја који је Сава имао и након смрти, сурови Синан паша, је пренео његове мошти у Београд и спалио их. Сматра се да је рука светог Сава тада спашена и да се чува у манастиру Милешева.

Много година након тог догађаја, 1775. Сава је проглашен за свеца, а од 1823. године, по наредби кнеза Милоша Обреновића па све до данас, свети Сава се слави као школска слава 27. јануара. Тада све школе припреме приредбе и уз Светосавску химну одају почаст великом светитељу, књижевнику и закаонодавцу.

У част светитаља, на месту где су спаљене његове мошти, на Врачару, подигнут је велики храм светог Саве, једно од највећих православних светилишта на планети, који због своје величине потпуно доминира околином. Храм је толико велик да се види и из многих других делова Београда, а посебно је импресиван ноћу, под светлима рефлектора