Најбурнију судбину међу руским уметницима имао је Степан Колесников. Преци овог сликара, чија платна красе најважније српске државне институције и Бели двор, били су пореклом из Србије

ВЕЋИНА сликара емиграната између два рата у Србији сликала је у духу руског академизма. У то доба најпопуларнији су били пејзажисти Степан Колесников и Алексеј Ханзен, али су значајнији уметнички траг оставили данас мало познати Борис Пастухов, Ананије Вребицки, Павел Фроман и Владимир Жердински. У неколико наврата руски уметници излагали су на изложбама групе „Круг“, Удружења руских уметника у Краљевини Југославији и групе „Облик“ (чланови били Шумановић, Добровић, Зора Петровић, Тартаља, Коста Хакман, Аралица, Коњовић, Радовић, Росандић…).

Процене су да је само између два рата у Београду стварало више од 30 руских сликара и петоро скулптора. Пастухов, Колесников, Ложечникова, Шелоумова и Сосновски пунили су изложбене салоне српске престонице, а посебно је била позната група „Круг“, која је 1930. године у Београду организовала „Велику изложбу руске уметности“. Знаменити су били и руски скулптори Верховски и Загородњук, као и графичари из „Београдског круга комикса“.

ВЕЛИКИ допринос развоју српске уметничке фотографије дао је Георгије Жорж Владимирович Скригин, који ће постати познат по фотографијама „Козарчанка“ (портрет партизанке Миље Марин) и „Мајка Кнежопољка“, као и Титовом портрету, који се налазио на немачкој потерници.

Жорж Скригин је с родитељима дошао у Србију почетком двадесетих година. Похађао је руску школу у Белој Цркви, а гимназију и Високу балетску школу у Загребу. У Хрватско народно казалиште у Загребу, као балетски играч ступио је 1930. Фотографијом се бавио аматерски, све до 1935. Овај Рус, који је својевремено побегао пред бољшевицима, за време рата био је у партизанима, где је био члан Казалишта народног ослобођења при Врховном штабу НОВ и ПОЈ. По ослобођењу, доселио се у Београд и наредних година бавио се режијом. Иза себе је оставио 22 филма, од чега осам документарних. Умро је 1997. и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

НАЈБУРНИЈУ судбину међу уметницима имао је Степан Фјодорович Колесников. Преци овог сликара, чија платна красе најважније српске државне институције и Бели двор, пореклом су из Србије. Рођен је на селу, у Јекатеринославској губернији, у породици имућних сељака. Студирао је на Императорској академији уметности у Петрограду, код Рјепина, Маковског и Кисељова. Добитник је многобројних награда и члан париског друштва „Леонардо да Винчи“.

На 10. међународној изложби у Минхену, 1909. године, његова слика „Пролеће“ добија највише признање у конкуренцији 49.000 радова. Због огромног успеха цар Николај Други наградио га је златном табакером и звањем почасног грађанина, а исте године добија титулу уметника сликара прве класе и стиче право да две године путује по иностранству о државном трошку. По његовим мотивима штампају се разгледнице, о њему пише штампа, али га, вољеног и слављеног, критика дочекује на нож као маниристу.

ПОЧЕТАК Првог светског рата провео је као ратни сликар – дописник на фронту, да би се 1919, са породицом, евакуисао у Грчку, па у Србију. На самом почетку избеглиштва, анониман у српској престоници, Колесников зарађује као физички радник, али убрзо добија наруџбине за сликање портрета, захваљујући којима постаје популаран. Његове слике су се за кратко време појавиле у београдским излозима. То му доноси посао професора у Руско-српској гимназији у Београду. Добија поруџбину и за украшавање ентеријера Народног позоришта.

Следе нови послови, па ускоро, како пише Јелена Межински Миловановић у зборнику „Руски некропољ“, осликава таванице и зидове Извозне банке на Теразијама, Јадранско-подунавске банке, холове и сале у хотелу „Палас“, Градску болницу… Позната је његова велика историјска композиција по поруџбини „Бој на Кајмакчалану“. Био је члан уметничке групе „Круг“, а за заслуге је средином двадесетих година награђен Орденом Светог Саве.

ПОРОДИЦА му се распада пред Други светски рат, када му, убрзо после развода, умире супруга. На почетку рата ухапшен је син Фјодор, који се по изласку из затвора убио. Кћерка Љуба бежи пред доласком комуниста. Колесников је за време рата оболео од Паркинсонове болести, од које је боловао 12 година. Због тога је морао да запосли два млада уметника која су израђивала основе слика, а он их затим довршавао и потписивао. Рођаци су му везивали четкицу за руку да би могао да ради, а све чешће је користио и нож за размазивање боја по палети.

Посебно тешко је доживео одлуку комунистичких власти да се његов рад – плафон у Народном позоришту, већ начет у бомбардовању – префарба, 1950. Плафон ће бити реконструисан тек три и по деценије касније.

Колесников је умро 1955. у Београду и сахрањен је поред руске Иверске капеле на Новом гробљу. Његова дела данас чувају музеји у Петрограду, Москви, Одеси, Берлину, Лондону, Паризу и Њујорку. Иза њега су остали иконописи у Манастиру Светог Наума на Охриду, као и иконостас Цркве Светих Врача у селу Бабушинац, код Пожаревца.

ЗА БОГАТОМ сликарском сценом није заостајао ни књижевни живот руске емиграције. Идеја је била да Краљевина СХС постане центар културног и уметничког рада избеглица. Од Министарства просвете тражен је новац за покретање руског књижевног часописа, као и да организује универзитетски савет руских професора који би имао свог ректора и више катедри и који би штампао дела руских писаца и уџбеничку литературу.

У предратном Београду састајало се чак седам књижевних кружока, који су обухватали тридесетак руских писаца. Први од њих основан је 1923. и понео је име по чувеној Блоковој песми „Гамајун – пророчанска птица“. Посебно важан кружок био је „Књижевна среда“.

Оновремени књижевни живот престонице обележили су проф. Илија Голешњиков Кутузов, редитељ Јуриј Ракитин, песник и новинар Јуриј Офорсимов, писац драмских текстова Всеволод Хомицки, песници Јекатарина Таубер, Михаил Ивањиков, Владимир Гаљски, Александар Нејмирок, Лидија Девељ…

САВЕЗ руских писаца и новинара основан је 1925. године, а његов суштински циљ била је антибољшевичка пропаганда. Имао је 194 члана у првој деценији постојања и умногоме је допринео зближавању писаца и новинара у „заграничној Русији“.

Од свих уметника, у Краљевини је најтеже било глумцима, због језичке баријере. Део њих опстао је на сцени тако што је глумио само у руским позоришним групама, или тако што је отварао приватне школе глуме и драмске студије, попут драмског студија Федорова, позоришта Александра Чеперова или трупе Јулије Валентиновне Ракитине. Други део бавио се режијом, док су се они трећи потпуно одрекли позоришних дасака.

Од глумица, опстале су Марија Наблицка и Лидија Мансвјетова, која је играла у Београду, Новом Саду, Загребу, Сплиту и Сарајеву. Значајан траг оставио је и Јуриј Ерастович Озаровски, а брачни пар Вера Илтијадова Греч и Поликарп Арсењев Павлов промовисали су у овдашњем позоришном животу систем Станиславског. Јуриј Љвович Ракитин режирао је у Народном позоришту чак 85 представа и осам опера, а режијом опера бавили су се и Борис Кривецки, Александар Сибирјаков и Николај Осипович Масалитинов.

РУС ОСНОВАО „ПРОСВЕТУ“

ЗАХВАЉУЈУЋИ мноштву руских преводилаца, у Србији су између два рата штампана сабрана дела многих чувених писаца, попут Достојевског, Чехова, Тургењева и Јесењина. Само „Браћа Грузинцеви“ у Новом Саду штампали су књиге више од 80 Руса, а управо један Рус – Анатолиј Иванович Прицкер, основао је 1926. чувено издавачко предузеће „Просвета“.