Дечак из Чуруга са 11 година отишао је у Русију, где је изградио војну каријеру и освојио срце Катарине Велике

У Чуругу је 1743, у породици српског сељака и војника-граничара Гаврила Неранџића, рођен син Симеон. Кад је имао 11 година, усвојио га је мајчин рођак Максим Зорић и повео у Русију. Максим је ступио у руску службу, а дечака је уписао у војну школу.

Потемкинов човек

Симеон Зорић у рат је први пут пошао са 17 година. Први официрски чин добио је 1760, а затим се у његовом животу нижу ратови и унапређења: учествује у руској војној интервенцији у Пољској, па у руско-турском рату, где је све задивио својом храброшћу, три пута био рањен и опет заробљен. Због показаног јунаштва, царица Катарина га је 1775. лично одликовала Орденом Светог Георгија ИВ степена, а кнез Григорије Потемкин, човек који је уживао царичино поверење и био сувладар Русије, узео га је за ађутанта. Унапређен је у чин потпуковника.

Управо је Потемкин заслужан што је наочити Симеон Зорић постао љубавник царице Катарине Велике. Да би сузбио политички утицај својих супарника, од којих је један делио постељу с императорком, Потемкин је Зорића увео у двор и устоличио га 1777. за царичиног ађутанта с чином генерала. Одатле до њеног срца био је кратак пут. Царица је новог љубавника и буквално обасула златом: искористивши своје крунисање као повод, она је Симеону Зорићу поклонила дијамантски прстен, звезду украшену брилијантима, сабљу и перјаницу, затим поседе у Естонији и дворац у Петрограду. А кад му је следеће године даровала још два поседа и град Школов на Дњепру, кнез Потемкин се уплашио Зорићевог утицаја. Интригама је настојао да ослаби његов положај, што је Зорића навело да га, пред царицом, изазове на двобој. Кнез Потемкин није прихватио изазов, али је Симеон удаљен с двора.

Повратак у службу

Одлази у Париз, а по повратку у Русију пензионише се и настањује у Шклову. Отворио је војну школу за децу сиромашнијих провинцијских племића, а у свом дому прима пријатеље саборце и Србе на пропутовању, међу којима и Доситеја Обрадовића… С временом је запао у дугове, па је војној школи запретило гашење. Прво му је помогла Катарина Велика, а доцније и њен наследник Павле Први. Он је Зорића вратио у службу 1779. и унапредио га у генерал-лајтнанта, а школу у Шклову претворио је у државну. Симеон Зорић умро је у Шклову 1799. године, а 2007. му је у том граду откривен споменик. Један хроничар је записао: „Живео је раскалашно, у хедонистичком амбијенту, помажући потребитима и лакомима. Више него љубавна епизода с Катарином Другом, која му је донела велико богатство и још већи неспокој, спасли су га заборава спомени на доброчинства према Србима у постојбини и према Србима и Русима у Русији.“