Основна идеја у вези са ратом која произлази из Старог завета јесте да Бог
управља ратом и миром. Извор рата је првородни грех. Први рат на земљи је
рат Каина против Авеља, што је последица греха њихових родитеља и њих лично,
а затим се настављају сви ратови у историји. Ако „изабрани народ“ не живи по
Божјим законима уколико не поштује и не држи се завета, „Бог на њега може
допустити и рат“. Све у вези са ратом је у Божјим рукама. Уколико „изабрани народ”
верно служи Богу, имаће мир. Према библијском схватању, рат почиње
по Божјој вољи и по њој „изабрани народ” побеђује или губи у рату.
Уз Његову помоћ неупоредиво јачи противник може се уништити.
„Када отидеш на војску на непријатеља својега и видиш коње и кола и народ већи
од себе, немој се уплашити од њих, јер је с тобом Господ Бог твој, који те је извео
из земље Мисирске” (5 Мој 20, 1). Зато према Јеврејском закону о рату, пре него
што се крене у рат потребно је да свештеник приступи народу и каже:
„…ви полазите данас у бој на непријатеље своје, нека не трне срце ваше, не бојте
се и не плашите се, нити се препадајте од њих. Јер Господ Бог ваш иде с вама
и биће се за вас с непријатељима вашим да вас сачува” (5 Мој 20, 3,4).
Делимо оно становиште према коме у православљу не налазимо развијање
теорије праведног рата као што је то случај на Западу, у оквирима
римокатолицизма, односно навођење потребних услова за улазак у рат.
За разлику од Запада, у православљу доминира схватање да је рат нужно зло.
Истичући мир као идеал не налазимо теоријска образложења која би рат
оправдавала и сматра позитивним. Према томе, у православљу се није развијала
теорија праведног рата. Критеријум према коме можемо оценити када је мач
праведан, а када неправедан у православљу је одсуство злобе, које уопште
не претпоставља одсуство праведног гнева јер постоји веома велика, суштинска,
разлика између злобе и праведног гнева. Други услов, или, тачније, друга страна
истог овог принципа – то је љубав, која се на социјалном плану изражава
првенствено у праведности и некористољубљу.
Једно од очитих обележја по којима се може судити о праведности, односно
неправедности оних који ратују јесте начин на који се води рат, као и однос према
заробљеницима и цивилном становништву непријатеља, пре свега према деци,
женама, старијим људима. Чак се и приликом одбране од агресије у исти мах могу
чинити свакојака зла те због тога по свом духовном и моралном стању не бити
изнад нивоа самог освајача. Рат мора да се води уз праведни гнев, а не са
злобом, похлепом, похотом (1. Јн. 2. 16) и другим породима ада. Најисправније
мишљење о рату – да ли је то подвиг или, напротив, разбојништво – могуће је дати
једино ако се буде полазило од анализе моралног стања оних који ратују:
„Не радуј се смрти човековој, иако је тај и био најзлонамернији према теби.
Памти да ћемо сви умрети” (Сир. 8, 8). Код хришћана се хумани однос према
рањеницима и заробљеницима темељи на речима апостола Павла:
“Ако је дакле гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га;
јер чинећи то угљевље огњено скупљаш на главу његову. Не дај се злу
надвладати, него надвладај зло добром” (Рим. 12, 20-21).
Закључак
У хришћанству се током историје развија схватање о рату у смислу прилагођавања
оног првобитног схватања из времена гоњења хришћана, које је спроводила
Римска империја, и апсолутно негативног става према рату, до одобравања рата
у време формирања и трајања хришћанских држава. У почетку, искључиво ради
одбране, док се касније чине велика одступања од изворних начела, посебно
у западноевропском хришћанству, односно римокатолицизму и протестантизму.
Тако су као крајност, супротна оној која потпуно одриче рат, вођени ратови у име
Христово, који нису имали ничег заједничког са хришћанством.
У оквиру хришћанства рат се схвата као:
а) апсолутно непротивљење злу насиљем по „сваку цену“, односно апсолутно
противљење да се рат води;
б) пасиван отпор злу које се трпи;
в) поимање рата као нужног зла, које је допустиво у одређеним ситуацијама и због
одређених повода, али ипак као зло, „трагична морална обавеза”;
г) рат за праведне сврхе, до мере да се жртвује и сопствени живот ради
остваривања позитивних вредности ближњих.
Трајни садржај у схватањима о рату у православљу јесте оправдавање само
строго одбрамбених и ослободилачких ратова, уз инсистирање да примена
насиља буде лимитирана степеном нужности, а понашање у њима оријентисано
веома строгим системом јасно дефинисаних вредности.
Одбрамбени и ослободилачки ратови заснивају се на следећим битним
вредностима: рат и ратна насиља јесу последње средство које следи тек када су
исцрпена сва друга средства одвраћања од рата (савет, молба, указивање,
упозорење, протест, разумна понуда праведних договора и друго); разлози
и циљеви рата морају да буду праведни, сагласни са Божјом правдом; рат се може
водити само за одбрану части и слободе народа, земље и за одбрану вере
(„за крст часни и слободу златну”); рат мора да буде отаџбински и витешки;
рат мора да буде народни; рат не сме да буде ради уништења било ког народа
или вере, и не сме да буде пљачкашки и уперен против достојанства човека.
Побројане вредности у суштини забрањују сувишно насиље, мучење, масовно
уништавање, силовање, геноцидно понашање, уништавање материјалних услова
за живљење итд. Овакво схватање има изузетно велику моралну и инструменталну
вредност. Моралну, јер постојећи систем вредности не дозвољава да се ни
у најжешћој борби и највећим страхотама изгуби људскост и почине нечасна
и безбожна дела. Инструменталну, јер уверење о праведности борбе и часном
понашању јача борбену способност ратника, спречава расипање енергије
и обезоружава непријатеља. У оквиру датог схватања и система вредности
ратни злочини су искључени.
Као православно могло би да се исакне становиште да је не само допуштено, већ
и неопходно спречавати зло физичким присиљавањем, односно праведном силом,
свесно идући на опасност, патњу, смрт уколико постоји истинско зло, а не неки
привид зла; ако је то зло несумњиво уочено; затим, ако су љубав и воља у души
онога који се злу супротставља и, најзад, уколико је потребно његово практично
спречавање.
Убиство у рату је хотимично, значи намерно убиство, и према Црквеним канонима
представља грех за који следује одређена епитимија. Правило светог Василија
Великог регулише да војник који у рату „целомудрија и благоверија ради“ убије,
три године не би требало да се причести, а свештеник би требало да се рашчини.
Христово позивање на љубав према непријатељима и праштање увреде,
има у виду личне непријатеље човекове, који су само лични груби пријатељи
а не и на непријатеље Божије творевине на овом свету.
Увреде и злодела можемо да опростимо само уколико су учињена
нама лично, изван тога једноставно немамо права