О убиству у рату
Рат је једна од најтежих ситуација за човека али не само због физичких напора,
због психичког притиска, због професионалних обавеза, због страха од смрти
и њене извесности, већ због морално противречног карактера задатака у рату.
С моралне и духовне тачке једно од најтежих питања за хришћане је да ли постоје
околности када је допуштено убити човека? Може ли човек, по савести, потпуно да
оправда себе за убиство другог човека у рату? Да ли је морално допуштено убити
човека у рату? Здрав разум ту не види ни проблем ни питање, као ни многе етичке
концепције. Вероватно се тај проблем најзаоштреније поставља пред савест
хришћана. Са духовне и моралне тачке гледано, реч је свакако о једном од
најтежих питања: постоје ли околности када је хришћанину допуштено да убије
човека; може ли хришћанин, чак и у рату, мирне савести да одузме живот другом
човеку? То је за хришћанску – православну цркву свеактуално питање, како
у прошлости, тако и данас, а свакако ништа мање и убудуће.
Најпре да подсетимо на библијске ставове у вези с убиством.
У Новом завету налазимо Христово указивање на старозаветну заповест „не убиј“
(2 Мој 20, 13) речима: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије,
биће крив суду“ (Мт 5, 21). Осим тога, Господ Исус Христос далеко заоштрава
и превазилази наведену заповест забраном чак и увреде и љутње на свога
ближњега: „А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што,
бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону;
а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме“ (Мт 5, 22).
Иако се наведена заповест, у начелу, односи на појединачно убиство, њено важење
је универзално и апсолутно, па према томе, ни рат у том смислу није изузетак.
Као изузетна друштвена околност, рат није ситуација која хришћане ослобађа од
заповести „не убиј“, односно, у којој она сме да се прекрши без последица.[6]
Из хришћанске доктрине постанка, према којој је Бог створио човека по свом
обличју, следи да човек не може присвајати оно што је Божије, односно, давати
себи за право да узима живот другом човеку, јер је давање и узимање живота
човеку у рукама Божијим.
Црквеним канонима је утврђено да се ова норма „Не убиј” односи на мотив,
намеру, а не на само физичко убиство, и зато се прави разлика између хотимичног
– намерног и нехотимичног – ненамерног убиства. Најстроже санкције за намерно
убиство, а таквим се сматра и убиство у рату, предвиђају се правилима Првог
помесног сабора анкирског. Правилом 22. предвиђено је: „Онај ко је хотимице
починио убиство на крају живота да се удостоји причешћа”.[7] То значи да онај
ко је намерно (хотимице) убио човека, мора читавог живота да се каје, а на крају
живота, то јест на исходу душе да се удостоји завршнице и причести се
божаственим светињама.[8] Правилом 23. помесног сабора анкирског за оног
ко нехотимице почини убиство, предвиђено је 5 година да се каје.[9]
У правилима једног од светих отаца, светог Атанасија Великог сасвим се другачије
гледа на убиство у рату: „…тако, убивати није допуштено, али убивати у рату
непријатеље и законито је и достојно похвале, и ради тога, који се одликују у рату
удостојавају се великих почасти и споменици им се подижу, који казују њихова
славна дела”.[10]
У вези са убиством у рату Василије Велики пише: „У ратовима (се) изводе убојства
с одлучном намером, не да заплаше, или да доведу кога на прави пут, него да
убивају противнике”.
А пошто се ради о намерном убиству, за њега одређује двадесетогодишњу
епитимију – забрану причешћа и покајање.[11] Правило 56. светог Василија гласи:
„Онај ко хотимично убије, 20 година запрећење да прими, а ко нехотимично убије –
10 година; прељубник – 15 година; блудник – 7 година, а девице или црноризице,
које после завета сагреше – 15 година запрећење да приме”.[12]
У тумачењу наведеног правила Василија Великог каже се: „Онај ко хотимично
убије, а потом се покаје, 20 година да буде изопштен од светих тајни. А двадесет
година овако ће се распоредити за њега: четири године дужан је плакати, стојећи
ван црквених двери и молећи вернике који улазе да творе молитву за њега,
исповедајући своје безакоње. После те четири године да буде примљен међу оне
који слушају Божаапвена писма и са њима пет година да проведе; а седам година
молећи се, са припадајућима да проведе; четири године само да стоји са
верницима, а да не прима причешће. Кад се те године испуне, причестиће се
светим тајнама”.[13] Према 57. правилу: „Онај ко нехотимично убије, десет година
изопштен да буде, то јест: две да плаче и две да слуша, четири да припада,
једну да стоји са верницима, а потом да се причести светим тајнама”. [14]
Посебно је значајна следећа одредба у вези са убиством у рату, правило 13.
светог Василија Великог, које у Законоправилу Светога Саве гласи:
„Ако војник у рату за благоверје убије, три године да не прими причешће”.[15]
Аристин у тумачењима овог правила истиче да ни свети Василије не одбацује
„суд”, став, мишљење Атанасија Великог према коме убиство у рату није убиство
јер је убиство противника у рату „дело законито и похвале достојно”. Зато су
„велике части достојни они који у ратовима храброваше” и лепо је подизати им
споменике који говоре о њиховој храбрости. Према Арисину „ни овај велики муж”
(Василије Велики) не одбацује суд светог Атанасија (и других), „зато што за
целомудрије и за благоверије храбар убија у рату”.
Према томе, према учењу Цркве, човек не влада тајном живота и смрти, па тако
не може да узима оно што није дао, да руши оно што није саградио и што не може
да сагради. Живот може одузети само онај који га може дати или не дати, који
влада тајном живота и смрти. Зато онај који убија, у суштини себе поставља на
место оног ко има последњу и највећу власт, посеже за Божанском влашћу.
Према хришћанском схватању, живот јесте велика, али само једна од
најузвишенијих вредности, а не и апсолутна светиња. Постоје вредности у име
којих се живот може жртвовати. Уосталом, у Светом писму пише:
„Онај који изгуби свој живот, спасшће га“. Такође, постоје схватања према којима
живот престаје да буде свет онда када угрожава други живот и да се тада може
одузети живот да би се спасао и заштитио други живот.
Правило светог Василија Великог које регулише да војник који у рату за
благоверије, односно праву веру хришћанску убије, три године да не прими свето
причешће. Према томе, Номоканон Светога Саве предвиђа да они који су
„целомудрија и благоверија ради“ убили у рату, зато што су им руке нечисте,
три године не би требало да приме причешће. Сматрамо да је овакав став дубље
на Христовом трагу од правила Атанасија Великог, да је имао великог утицаја
у српској историји, као и да је и данас применљив.
Хришћани морају свесно да прихвате ту дубоко противуречну ситуацију, морају да
учествују у рату уколико то Црква благосиља, а уколико убију да буду спремни на
наведену епитимију, како не би изгубили из вида да су, ипак, убили човека.
Држава може одликовати војника хришћанина највишим ордењем за храброст
и победе у рату, али он мора бити спреман на санкцију коју Црква предвиђа.
Леп пример наводи свети Николај (Велимировић) када објашњава како су
и нехришћански народи чували свест о светињи људског живота, па је тако код
Кинеза била пракса да џелату, након што би извршио погубљење осуђеног, судија
исплаћује надокнаду, а одмах после тога наређује да му се удари 50 батина,
да џелат, обављајући своју дужност, не заборави да је починио убиство.
Канони за свештена лица предвиђа рашчињавање, уколико убију, без обзира
да ли је убиство извршено у рату или у миру.
Међутим, Црквене каноне који се односе на убиство у рату не треба
поистовећивати са ставом Цркве према рату као таквом. Оценом да је убиство
у рату хотимично, значи намерно убиство, и да то представља грех за који следује
одређена епитимија, још увек не значи да Црква апсолутно негира рат као такав
и учествовање у рату. То само потврђује колико је за хришћане рат трагична
ситуација, коју не могу да одбаце, да избегну или да се праве да је не виде.
Обавеза хришћана је да из узвишених обуда (љубави, правде, дужности, служења)
учествују у рату по нужди, али храбро, спремни на све последице које из тога
произилазе. У тој тешкој дилеми, која им не оставља морални излаз са
„чистим рукама“, принуђени су на свесно прихватање неправедности,
прихватање не само бремена смрти него и бремена убиства.