У Новом завету не налазимо одређено учење о рату, што не значи да нас та књига
над књигама оставља без икаквог одговора на питања у вези са поимањем рата.
Из целине Христовог учења и живота се могу извести принципи и на посредан
начин закључци о поимању рата, односно хришћанско становиште се може
реконструисати на основу ставова о непријатељу, праштању, убиству, оружју, злу,
супротстављању злу и слично.
Христос не само да указује на старозаветну заповест “Не убиј” (2 Мојс. 20, 13), већ
је превазилази забраном чак и увреде и љутње на свога ближњега (Мт 5, 22).
Иако се она, у начелу, односи на појединачно убиство, њено важење је апсолутно,
те ни рат у том смислу није изузетак. Рат није ситуација која ослобађа од
заповести „Не убиј“, односно у којој она сме да се прекрши без последица.
Вероватно је у оквиру православља највише зблуде ширено у вези са принципом
непротивљења злу, који Христос истиче:
„Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите
злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; И који хоће да
се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину; И ако те ко потјера
једну миљу, иди с њим двије“ (Мт 5, 38-41).
Смисао те заповести је захтев да хришћанин кротко подноси личне увреде,
да широкогрудо даје личну имовину и пружа личне услуге. Широкогрудост се може
испољавати само над сопственим – личним стварима, изван тога немамо права.
Али, хришћанска кротост и широкогрудост не подразумева да беспомоћнога
мирно препустимо зликовцу, да мирно гледамо док злочинци угрожавају
наше ближње, природу, руше цркве, скрнаве светиње, нападају и комадају
отаџбину.
Даље следе речи Господње, које још више збуњују:
„Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега.
А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините
добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Мт 5, 43-44).
Христов позив на љубав према непријатељима не значи позив на љубав према
злу. То не значи љубити злог човека као таквог, та љубав значи жељу, молитву
да се зао човек преобрази. И поставља се питање, на које непријатеље се
односи Христов позив да их љубимо?
Христос, позивајући на љубав према непријатељима и праштање увреде,
има у виду личне непријатеље човекове, којима увреде можемо да опростимо
или да не опростимо: „Непријатеље своје… који вас куну… који вас мрзе…
који вас вређају“ (Мт 5, 43-47; Лк 6, 27-28).
Христос никада не позива на љубав према непријатељима Божјим, на љубав
према онима који мрзе и уништавају све Божје, дело Божје на земљи.
Напротив, за такве људе Христос је имао или огњене речи разобличавања
(Мт 11, 21-24; 23; Мк 12, 38-40; Лк 11, 39-52; 13, 32-35; 20, 46-47 и др.):
„Ови што једу куће удовичке, и лажно се моле дуго, биће још већма осуђени“
(Мк 12, 40); или претње суровим казнама (Мт 10, 15; 18, 9, 34-35; 21, 41; 22, 7, 13;
24, 51; 25, 12, 30; Мк 8, 38; Лк 19, 27; 21, 20-26; Јн 3, 36), на пример:
“Заиста вам кажем: лакше ће бити земљи содомској и гоморској у дан Суда неголи
граду ономе“ (Мт 10, 15); или их је гонио бичем (Мт 21, 12; Мк 11, 15; Лк 19, 45; Јн 2,
13-16), а примери за то налазе се у јеванђељима, као када Господ Исус Христос
на зло реагује силом, истерујући трговце из храма у Јерусалиму: „И нађе у храму
оне што продају говеда и овце и голубове, и мјењаче новца гдје сједе. И начинивши
бич од узица, изгна све из храма, и овце и говеда; а мјењачима просу новац и
столове испретура“ (Јн 2, 15); или осуду на вечне муке (Мт 25, 41, 46; Јн 5, 29):
„Тада ће рећи и онима што му стоје с леве стране: Идите од мене, проклети,
у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим“ (Мт 25, 41).[17]
Христос позива на праштање, али онима који увреду нанесу нама лично.
Да је реч увек о праштању личним увредиоцима, показују примери:
„Господе, колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута?“
– пита апостол Петар (Мт 18, 21). Господ му одговара: „Не велим ти до седам пута,
него до седамдесет пута седам“ (Мт 18, 22). Затим Христос говори ученицима својим:
„А ако ти сагријеши брат твој, покарај га; па ако се покаје, опрости му“ (Лк 17, 3).
Увређени може, и дужан је да опрости уколико се онај који га је увредио покаје.
Хришћанин нема ни могућности ни права да прашта увреду која је нанесена другоме
(само свештеник може да прашта грехе онима који се кају и врховни државни
орган да даје амнестију). Нико не даје право да се опрости злочинцу који скрнави
светињу, угрожава беспомоћне и отаџбину. То се не може представљати као
хришћанско праштање позивањем на јеванђеље. Лично праштање не значи да је
зло побеђено. Праштање је први услов борбе против зла, али не и крај и победа.