У Русији је, на Псковшчини, завичају кијевске кнегиње – свете
равноапостолске Олге, баке светог равноапостолслог кнеза Владимира,
Крститеља Русије, највероватније, пронађена гробница монаха Филофеја (1465-
1547).
Руководилац археолошких радова, који се приводе крају у СпасоЈелеазаровском манастиру, старији научни сарадник Псковског археолошког
центра Сергеј Степанов изјавио је, да се међу гробовима некрополе покрај
саборне цркве Тројице Светитеља у том манастиру налази и гроб монаха
Филофеја.
По значају за Русију и за судбину човечанства Спасо-Јелеазаровски
манастир заузима посебно место у светској историји.
Пре скоро пет векова (око 1500.године) игуман овог манастира, монах
Филофеј је у периоду нипошто мирног постојања двеју средњовековних
хришћанских цивилизација – Источне и Западне – написао поруку великом кнезу
Василију III, у којој је развио раније већ изнету у писмима царском писару Михаилу
Григорјевичу Мисуру – Мунехину пророчанску идеју о томе, да је „Москва – Трећи
Рим“
Биографски подаци о монаху Филофеју крајње су оскудни. На основу
расположивих података може се једино тврдити, да је он рођен око времена
заузимања Константинопоља, тојест, средином XV века, да је живео у кнежевини
Всилија Ивановича и почетком царствовања Ивана IV. Такође се може
претпоставити да је монах Филофеј умро одмах након 1547. године.
***
Око 1448. године у време док се у псковским шумама тек градила светиња,
пустињаку је из Константинопоља донета Цариградска икона Богородице. Према
предању, у Константинопољ је ова икона била достављена из Рима 1051. године –
уочи раскола јединствене Цркве и иступања Латињана из Православља.
Године 1439. у Италији је на црквеном сабору у Фиренци потписана
Фирентинска унија , која је Православну цркву ставила под власт Папе Римског.
Византија је пристала на тај споразум надајући се у војну помоћ Европе у борби
потив Турака-османлија. Уочи краха Другог Рима оснивач Псковског манастира –
преподобни Јевфросин – Јелезар пешке је ишао у Константинопољ. Тамо је
монаха примио Константинопољски патријарх Генадиј II, који је благосиљао
пустињски манастир Цариградском иконом Мајке Божије.
Међутим, 1453. године Константинопољ – Други Рим – ипак је пао под
ударима завојевача. Русија није признала Фирентинску унију и рушење
Византијске империје сматрала је небеском казном за издају Православља.
Трећи Рим, који је позван да сачува Саборну и Апостолску цркву и целом
свету најави светлост Православља, постала је Москва, која је током векова
окупљала око себе руске земље, стварајући моћну Руску државу.
***
На размеђу XV – XVI века у недрима националне самосвести настала је идеја,
да је великој држави суђена и велика намена.
У самостану преподобног Јевфросина ујединили су се људи од науке, који су
се борили за окупљање руских земаља око Москве. Један од ученика преподобног
Јевфросина – игуман Филофеј, носилац те идеје, у својим делима говорио је о
одлучној подршци великом кнезу Василију III. Суштина монахове поруке великом
кнезу, у којој је он писао да „Два Рима падоше, а трећи стоји, док четвртог бити
неће“ своди се на то, да је Московска Русија историјска наследница пале Римске и
Византијске империје и једини бедем Васељенског Православља.
Васељенском мисијом Русије постало је очување Православне цркве.
Држава је осмишљавана као бедем Православне цркве, као хришћанска
држава, која својом влашћу и снагом штити Православље. Црква је, пак,
била не само циљ, него и темељ, залог историјског постојања Русије.
Величанствена теорија историјског позива Русије била је фиксирана и на
законодавном нивоу – у одлукама Стоглавог Сабора. Речи игумана
Филофеја су након сто и више година биле скоро дословно поновљене у
Законику Московског Светог Сабора 1589. године, који је утврдио
патријаршију у Русији и који је потписао Константинопољски патријарх
Јеремија.
***
Године 1918. гине Царска породица и долази до удаљавања од вере. И те
године се затвара Спасо-Јелеазаровски манастир, монаси се коњским запрегама
пребацују у страну Петербурга и тамо прихватају мученичку смрт.
До почетка 1990-их година од двадесетак манастирских објеката остао је тек
саборни храм и двоспратни стамбени комплекс, који су били у трошном стању.
Срушила се звонара. Зидове сабора избраздале су пукотине – зграда се опасно
накривила. Манастиру је претила опасност од потпуног урушавања.
Године 2000. уочи ступања на дужност председник Русије је потписао
документ о предаји Спасо-Јелеазаровског манастира Руској Православној цркви.
И ево већ скоро деценију манастир се обнавља из руина. Сада се тамо налази
женски манастир. Обновљени су главни сабор са изванредним иконостасом,
монашки станови, звонара и подигнута је манастирска ограда.
***
Обнова манастира почела је под руководством енергичног, високообразованог
старешине – монахиње, потом игуманије Јелисавете (Бељајеве) , васпитанице
монаха Тројице-Сергијеве Лавре и монаха Дивејевског манастира.
По речима игуманије, обнову тог великог манастира благословио је монах
Николај Гурјанов са острва Залит, који је сачувао главну светињу Трећег Рима –
Цариградску икону Мајке Божије.„Обнављаће се манастир – обнављаће се
Русија“ – говорио је он мајци игуманији.
Мајка Јелисавета постала је душа не само материјалне обнове манастира,
него и препорода његовог духовног значаја, утемељивши почетак серије
међународних конференција „Москва – Трећи Рим“. Такве конференције
одржаване су 2006. године у Спасо-Јелеазаровском манастиру, Сарову и
Серафимо-Дивејевском манастиру. У 2008. и 2009. години у оквиру Међународних
божићних молитви организовани су округли столови „Москва – Трећи Рим“:
јединство народа, духовне и светске власти на путу препорода идеала Свете
Русије“ и „Москва – Трећи Рим: улога Патријаршије у историји Русије“.
„Концепција „Москва – Трећи Рим“ је простор без граница“ – тврди
српски писац Радмила Војновић… „Ми, Срби, такође живимо у Трећем Риму.
Србија је Јужна Русија. И наши непријатељи то знају. Зато они кажу: „Србија
је руски вирус, њега треба уништити“.
А нас Србе чувају свеци, они који су постали нашим свецима – свети
благоверни кнез Александар Невски, баћушка Серафим Саровски, свети Царски
мученици… У њихову част су освештани изграђени у Србији храмови“.
***
Непознато је да ли је игуман Филофеј као светац поштован у месту. Међутим,
по мишљењу ауторитетног истраживача његовог наслеђа Н.В.Сињицине и чувеног
московског пастира – протојереја Александра Салтикова, Филофеја Псковског,
попут Серафима Саровског, можемо уврстити у пророке Руске цркве јер се он –
„као пророк будћности, попут старозаветних пророка, обраћао царевима са
строгим упозорењима о очувању истинске вере“.
Пророчанско служење игумана Филофеја, како примећује отац Александар
Салтиков, „представља искључивост у читавој историји Цркве и зато је несумњиво
да је монах Филофеј велики светац Руске цркве, али се његова светост открива
тек сада, у остварењу пророчанстава“.
„Монах Филофеј је отворио тајну свету, а свет је, не усвајајући ту тајну,
њену спознају окренуо себи на погибељ“- сматра мајка Јелисавета.
„Разарање се и даље наставља, а након разарања имамо крхотине, остатке у
којима се ни до данас никако не можемо снаћи…“
***
„Идеја Москве – Трећег Рима“, – писао је истраживач руске културе XII – XVII
века М.М.Дунајев, – није идеја политичког самохвалисања, већ идеја најтеже
одговорности за Истину Православља…Јер у поимању руских мислилаца – први
Рим је пао, ослабљен унутрашњим непоштењем, отпадништвом од Истине; други
Рим, Византија, ослабљен је споља и пао је под непријатељским ударима.
Закључак је једноставан: неопходно је бранити унутрашњу чистоту Цркве и јачати
одбрамбену моћ државе. Спој спољног са унутрашњим Православље ће учинити
непобедивим“
. ______________
Николај ГОЛОВКИН – члан Савеза писаца Русије