Николај Краснов, човек чије презиме указује на лепоту, оставио је импозантан број монументалних палата и других објеката који су донели европски изглед српским градовима
УЈЕДИЊЕЊЕ у већу Краљевину, створило је у дотле скученој, балканској Србији простора за оптимизам и ослободило енергије за пут у прогрес. Да би се та потенцијална енергија претворила у стваралачки рад, било је неопходно и људско „гориво“. У политичком смислу, енергија је пропала, велика држава се брзо суновратила, али је, зато, остварен напредак у естетици градова, нарочито у Србији, који су почели да добијају европски изглед – захваљујући архитектама са истока.
Грађевинске потребе у новој земљи биле су велике, посебно у периоду раста који је потрајао до слома светске економије 1929. године. Не треба потцењивати тежњу земље да створи уређене насеобине, која је, иначе, у темељима модерне српске државе, јер је кнез Милош одмах по Хатишерифу инсистирао на планирању градова. Међутим, квалитетној српској архитектури недостајао је квантитет. Било је, одраније, добрих појединачних градитеља и објеката, али је, примера ради, пред ослободилачке ратове за план уређења центра Београда ангажован белгијски архитекта Албан Шамбон. Подухвате сличног обима омогућиће учене избеглице из Русије.
У БЕОГРАДУ је после Великог рата стварало око 50 руских архитеката, који су доминирали неимарском сценом. Они су саградили на стотине објеката широм данашње Србије, а Београд приближили нивоу монументалне престонице Европе. Неправда би била не дати, међу њима, издвојено место Николају Краснову, човеку чије презиме указује на лепоте које је нашој земљи оставио.
Иако на прагу седме деценије живота при досељавању у Југославију, Краснов је у њој остварио импозантан неимарски траг. Рођен 6. децембра 1864. у сељачкој породици у Московској губернији, млади Николај формирао се под духовним утицајем Сергијеве лавре, најважнијег руског манастира. Дипломирао је 1885. у Москви, а пројектовао је већ као студент. На Јалти је 1887. постављен за главног архитекту, и за заслуге у уређењу тог црноморског града 1893. је одликован. Као приватни овлашћени архитекта ради од 1889. године. Посетио је Светску изложбу у Паризу 1900. Познат у свом послу, 1911. постаје званични архитекта царског двора, а од 1913. академик архитектуре. Из кримског периода његовог стваралаштва издвајају се пре свега неоренесансни Ливадијски дворац у Јалти из 1911. године, као и Бахчисарајски дворац (1889 и замкови „Харакс“ и „Дилбер“ (1889).
НИКОЛАЈ Краснов, као избеглица, борави на Галипољу и на Малти, а на позив Савеза руских инжењера прелази 1922. у Београд. Постаје функционер Министарства грађевина Краљевине СХС и плодотворан државни архитекта. На конкурсима и у пракси, успешно је сарађивао са српским градитељима конзервативне оријентације, а, иако у озбиљном добу, био је веома омиљен међу млађим сарадницима Архитектонског одељења.
Списак дела која су остала иза Николаја Краснова већ на први поглед је импозантан. У Београду, то су Државни архив у Карнегијевој улици (1925), Министарство финансија, грађевина у Немањиној 11, у којој је данас седиште Владе Србије (1925-1928), Министарство шума и рудника, пољопривреде и вода, данас Министарство спољних послова (1926-1929), Позориште „Мањеж“ (1927-1928), на месту Југословенског драмског. Он је уредио двор на Дедињу и маузолеј Карађорђевића на Опленцу (1924-1933). Доградио је зграду Државног савета и главне контроле, данас Министарства финансија (1929) и подигао више стамбених објеката у централним престоничким улицама. Изван главног града, обновио је Његошеву капелу на Ловћену (1924), замак Алексе Савића на Хисару код Прокупља (са Д. Маслаћем, 1928), осмислио зграду Бановине на Цетињу (1930-1932), Општински дом и Царинарницу у Смедереву (1928, односно 1930), спомен-костурнице на Зејтинлику у Солуну (1933-1936, са А. Васићем) и на острву Виду (1938-1939). Обновио је порушену цркву Ружицу на Београдској тврђави (1924), руководио уређењем ентеријера Народне скупштине (1930-1936). Обликовао је портал престоничког соколског дома „Матица“ (Стари ДИФ), архитекте Коруновића. Међу неизведеним Красновљевим делима издвајају се монументална Палата правде у Скопљу и аграрна банка у Београду (са Д. М. Леком, 1931).
УЗ ДИМИТРИЈА М. Лека, Милутина Борисављевића и Светозара Јовановића, Николај Краснов је несумњиво најзначајнији представник академског смера у међуратној српској архитектури. Склон еклектицизму, био је прворазредни експерт за аплицирање фасадне скулптуре и хералдике. У то време код нас, званичне поруџбине биле су резервисане за академичаре, док је буржоазија већ плаћала пројекте лучоношама домаће модерне архитектуре. Држава је, у друштву попут нашег, најчешће опредељујући фактор, у стању да покрене, а чешће да успори неминовно.
Случај градње Моста краља Александра на Сави у Београду најсликовитије показује ту подвојеност између старог и новог, неумитног. Савремена гвоздена конструкција постављена је на стубове по пројекту Николаја Краснова: у романско-византијском стилу. Домаћи инжењери и архитекте су се побунили. Краснов није био поштеђен: Зашто је пројекат тако значајног националног објекта поверен страном стручњаку? Естетику Красновљевих стубова највише је критиковао можда и највећи наш архитекта, Драгиша Брашован. Нонсенс је подвући испод савремене гвоздене конструкције стубове са средњовековном архитектонском обрадом, говорио је он.
Ојачани и осигурани арматуром, Красновљеви пилони успешно одолевају зубу времена. Они, уједно, симболизују крај академизма и истористичко-романтичарских тенденција у нашој архитектури, али и смирај читаве једне политичке епохе.
ПАРАДОКСАЛНО, Југославија краља Александра и Стаљинов Совјетски Савез у архитектонском погледу бранили су сличне бусије: погрешно се код нас, услед незнања, „соцреалистичким“ проглашавају зграде једноставних фасада и облика. Заправо, у СССР је после револуције била актуелна изразито напредна архитектура конструктивизма, а Стаљин је точак окренуо уназад, ка готици, бароку и ренесанси, ка украсима чије је постојање за модернисте значило светогрђе, а за дворског архитекту Краснова – једини могући начин пројектовања.
Дело Николаја Краснова, дакле, тумачено је и као ретроградно, али се у новије доба морало признати да оно, заправо, пркоси времену. Овај славни руски и југословенски градитељ преминуо је у Београду, 8. децембра 1939. године, недуго по почетку Другог светског рата.
ПРОШЛОСТ У ИМЕ САДАШЊОСТИ
БИЛО је планирано да це на Красновљеве обалне пилоне Моста краља Александра поставе 32 метра високе и папрено скупе статуе коњаника, вајара Ивана Мештровића. На београдској страни – цар Душан и краљ Петар, на земунској – краљеви Твртко и Томислав. Краљу Твртку давали су улогу праоца у надограђиваној идеологији Југословенства, док се на постављање монументалне фигуре митолошког хрватског краља Томислава на Новом Београду свакако не би усудили ни потоњи владари, које понеки називају и „антисрпским“. Тако се руски избеглица Краснов нашао у балканском контексту наметања прошлости зарад садашњости и неразрешене модернизације. Његови стубови су саграђени, а, после смрти краља Александра, Мештровићеви коњаници остали су на „чекању“ – заувек.
