Сава Владиславић Рагузински или „гроф Рагузински или Илирски“ је био српски политичар, саветник руског цара Петра Великог, дипломата у служби Руске Империје, путописац, полиглота, велики добротвор и дародавац Манастира Света Тројица код Пљеваља.
Савин отац, Лука Владиславић, био је кнез у Херцеговини. Сава је рођен 1668. на властелинском имању Владиславића у Јасенику, близу Гацка у Херцеговини.
Почетком 17. века под притиском бегова Ченгићa на властелинске поседе, Сава је са оцем прешао у Дубровник, док се део њих настанио у Црној Гори, Боки Которској, а његов рођени брат Дука остаје у Требињу. Из тог дела породичне лозе настају Дучићи, чији је потомак књижевник Јован Дучић.
Одлази у Цариград да као трговац шири трговачке везе. Јерусалимски патријарх Доситеј, стуб Руске православне цркве на Блиском истоку, препоручио је министре иностраних послова Русије Јемељану Украјинцеву и Василију Галицину, за које је преузимао исто разне тајне мисије. Владиславић је успео да прибави текст уговора Порте са Француском, Венецијом, Енглеском и Аустријом. Ти уговори су допринели склапању и руско-турског мира, а Владиславићу био је отворен пут до двора цара Петра Великог, кога је упознао у Азову јула 1702. године.
Као трговац иде за Москву, али се, добивши привилегије, брзо враћа у Цариград као трговачки и дипломатски представник Русије, заједно са грофом Петром Толстојом (родоначелник породице Толстој из које су потекли познати писци Лав Толстој и Алексеј Толстој).
Гроф Сава Владиславић закључио је војни савез са кнезом Молдавије у Јашију, мир са султаном на Пруту.
1708. враћа се у Москву и од Петра Великог добија поседе у данашњој Украјини, где у граду Нежин настаје трговачко средиште област.
Илирски гроф, како Сава Владиславић себе у то време назива, по Илирима који су тад били синоним за Јужне Словене, негује контакте са Србима и са кнежевинама Влашком и Молдовом, помаже српским устанцима у данашњој Црној Гори, и у Русију доводи Михаила Мирорадовића, предака касније познатог грофа Михаила Милорадовича. 1711. године Петар Велики шаље Саву Владиславића за Влашку и Црну Гору ради припреме једног устанка уочи руског напада на Османлије.
Његовим посредством настала је и прва православна црква у Пекингу. Савин одговор на критичаре у вези споразума са Кином, пошто је Кина у то време водила строгу политику изолације на шта су критичари говорили да је бављење Кином бацање новца на улицу, данас је позната изрека у Русији: „Ко не баца новац на улицу, неће га и никад наћи“. Сава Владиславић је због успостављена односа са Кином одликован орденом Александра Невског.
Последњих година живота, сломљен смрћу своје три кћери, Владиславић је у Сибиру добио право да оснује град Троицкосавск (данас Кјахта). Тамо је подигао храм, назвавши га црква Светог Саве српског Немањића. Умро је 1738. у Санкт Петербургу. Сахрањен је у царској гробници, у крипти Благовештенске цркве.
Јован Дучић овим речима започиње писање биографије грофа Саве Владиславића:
Овом књигом враћам Српском народу и завичајној Херцеговини њиховог племенитог сина Саву Владиславића, првог православног Србина, који је после нестанка српских краљева и царева и деспота, као туђи поклисар у мисијама по страним државама, представљао нашу урођену расну обдареност и далековидост.
Дучић наводи још и ово: „За четвртину столећа био је умешан у све важне догађаје руског царства: закључивао је војни савез са владајућим кнезом Молдавије у Јашу, мир са султаном на Пруту, конкордат са папом у Риму, и пакт о пријатељству у првом коначном разграничењу Русије и Кине са кинеским царем у Пекингу. Али је Владиславић, што је до сад остало непознато српском народу, а што је за нас најважније, био и први Србин који је још на истеку нашег тамног XVII столећа задобио православну Русију и лично Петра Великог, за ослобођење српства и Балкана… Владиславић је створио себи, на изласку из нашег чемерног XVII века, велико име дипломате, у једном великом словенском народу, и огромне заслуге у једном великом словенском добу. Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана.“
извор Глас Москве
