Доследан антибољшевички став власти у Београду утицао је на одлуку да се приме руске избеглице у земљу. Са друге стране, Коминтерна је заговарала растурање „версајске“ Југославије

НА београдску железничку станицу, једне октобарске вечери, стигао је вагон који је на последње путовање из престонице Белгијског краљевства донео ковчег са руским генералом Петром Николајевичем Врангелом. Била је то 1929. година, Београд и земља су живели под диктатуром и личним режимом краља Александра. Врангел, генерал из прошлости, отишао је у Брисел из Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а његови посмртни остаци, више од годину дана пошто је преминуо, пренети су у земљу која се тек непуних девет месеци звала Краљевином Југославијом, у државу коју су хрватски, као и македонски националисти и комунисти желели да разбију.

Процесија током које је Врангелов ковчег на лафету пренет од железничке станице до руске цркве на Ташмајдану прошла је кроз центар Београда. Окупила се велика маса света. Изузетно дугачку колону предводио је дечак са крстом, за њим су ношени јастучићи са руским и страним ордењем. Потом, венци – толико их је било да су готово испунили унутрашњост невелике руске цркве. На челу је био венац краља Александра.

Лента једног од венаца носила је натпис: „Херој је умро – идеја је бесмртна. Националном вођи – војна организација из Солуна.“ Била је то идеја о Русији, чистија у Врангеловим саборцима него међу цивилним емигрантима, који су, макар колико и за нацију, бринули за премисе свог грађанског живота.

ЗА ВЛАСТИ у Београду боравак великог броја руских избеглица, посебно наоружаних, чинио је важну политичку одредницу. Професор Јовановић у својој књизи констатује да је „руско питање“ током читавог међуратног периода „оптерећивало на овај или онај начин политику и дипломатију балканских држава, пре свега Југославије, Бугарске и Грчке“. Долазак готово 200.000 избеглица на Балкан и, што је важније, више десетина хиљада добро наоружаних, искусних и дисциплинованих руских војника, неминовно је почетком двадесетих година покренуо бројна политичка и дипломатска питања, дилеме, страхове и недоумице.

ПОСМРТНИ ПУТ КОМАНДАНТА

ГЕНЕРАЛ Михаил Васиљевич Алексејев, последњи главнокомандујући Руске царске армије (у време фебруарске револуције) и иницијатор оснивања Добровољачке армије, умро је још 8. октобра 1918, током Грађанског рата, и био је сахрањен у Русији, али, сандук с његовим посмртним остацима је ископан и породица га је понела у избеглиштво. У априлу 1920. породица је доспела у Србију. Посмртни остаци генерала Алексејева, уз највише војне почасти, сахрањени су на београдском Новом гробљу. Опело је служио митрополит Димитрије, са београдским свештенством, уз присуство високих званичника власти.

Проблем који је 1917-1918. године властима, тада још Краљевине Србије, донео бољшевички државни удар и закључење сепаратног мира у Брест-Литовску био је вишеструк. Налазећи се још у избеглиштву, српска влада је не само изгубила свог традиционалног спољнополитичког савезника, већ и једног од најважнијих гараната њеног ратног програма – формирања заједничке државе Јужних Словена.

ОДЛУКА Антанте да војно интервенише против бољшевика у грађанском рату у Русији, додатно је компликовала позиције владе у избеглиштву. Антанта је у пролеће 1918. године поставила пред српску владу захтев за конкретно ратно ангажовање српских војника у борбама против бољшевика, пре свега рачунајући на ангажовање Допунског батаљона Добровољачког корпуса СХС, који се налазио у Русији. Реч је о српској јединици, коју су чинили бивши војници аустроугарске војске, српске, хрватске и словеначке народности, ангажовани на Источном фронту.

Српска влада се одлучно успротивила идеји да се директно меша у руско братоубилаштво. Војно уплитање свело се на краткотрајну епизоду, током које је једна јединица српске војске, на инсистирање савезника, била ангажована на обезбеђењу пруге код Архангелска. Политичко уплитање српске, касније југословенске власти, било је, међутим, знатно дубље.

ПОЛИТИКУ Београда према „руском питању“, наиме, одређивала је, мање или више, традиционална проруска политичка оријентација, и Србије и Црне Горе, кроз цео 19. век. У 20. веку то се само појачало, а цар Николај Други је, спасивши, уласком у Велики рат Србију, да не буде прогутана, задужио наш народ и државу. Зато смо морали да се одужимо његовим војницима. Сурово убиство цара и његове породице није помогло зближавању Београда са бољшевицима.

Српски посланик Спалајковић је у Петрограду био оштар према Лењину. Владарске породице Србије и Црне Горе, Карађорђевићи и Петровићи, многостраним брачним везама биле су повезане са династијом Романов, а и краљ Александар Карађорђевић био је руски ђак. Спалајковић је повучен, а у марту 1919. године потпуно су прекинути дипломатски односи са бољшевичком страном. Наредног месеца Београд је званично признао „Сверуску привремену владу“ у Омску, састављену од легитимно изабраних посланика Уствотворне скупштине (у међувремену растурене). И Омск је признао власти у Београду, а размењени су и дипломатски представници. Осим Краљевине СХС, ниједна држава није у Омску видела замену за званичну Москву, или Петроград. Краљевина СХС је Руско посланство формално укинула 1924. године.

ДОСЛЕДАН антибољшевички став власти у Београду у великој мери је утицао на њихову одлуку да приме више од 40.000 руских избеглица у земљу. Управо такав став је био пресудан да се доследно истрајава, чак и преко граница политичке логике, на званичном непризнавању совјетских власти у Москви. Југославија је, тако, била једна од последњих европских држава која је званично признала Совјетски Савез, јуна 1940. године. Са друге стране, Коминтерна је заговарала растурање „версајске“ Југославије од самог оснивања, сматрајући „српску буржоазију“ за главног непријатеља.

Ни највећи непријатељ Краљевине СХС међу њеним суседима, Италија, није била срећна због присуства руске војске. У страху су биле велике очи, ипак, генерал Врангел и козаци одиграли су кључну политичку улогу у суседној полудржави, Албанији, потоњем плену римских империјалиста.

У децембру 1924, на челу Албаније, православног епископа-реформисту Фана Нолија, школованог у Америци, уз помоћ неколико стотина наоружаних Руса из Краљевине СХС, сменио је Ахмет Зогу, противно вољи Италије – али и Совјетског Савеза! У једном тренутку, Фан Ноли се био окренуо Москви и завладао је страх од бољшевизације Албаније. Ахмет Зогу је, зато, с једним од руских официра у Краљевини СХС, пуковником Миклашевским, склопио уговор о ангажовању руских војника у акцији у Албанији.

Руске јединице, 150-200 људи, имале су осам „Фијатових“ митраљеза и четири стара бронзана топа. Ушле су, са Ахметом Зогуом у Тирану, на Божић 1924. Касније је Русима понуђена служба у албанској армији. Известан број војника и готово сви официри, изузев пуковника Миклашевског, који се вратио у Краљевину СХС, прихватили су понуду. Крајем тридесетих година, на служби у албанској армији остало је још само 19 Руса, међу њима четири официра.