У нашем патријархалном друштву се с подсмехом гледало на обичај да муж жени љуби руку, поклања јој цвеће, доноси доручак у кревет… Руске жене унеле су много новина у готово целој Србији

РУСКЕ избегличке породице прилично су се разликовале од домаћих породица, руске жене биле су еманципованије, а однос њихових мужева према породици нежнији. Нова балканска средина није разумела њихове навике, стил живота, однос према модерном и традиционалном, према друштвеним табуима… У нашем патријархалном друштву се с подсмехом гледало на распрострањени обичај међу Русима да муж жени љуби руку, поклања јој цвеће, доноси доручак у кревет, да се чланови породице једни другима, без обзира на узраст, обраћају са „ви“. Понашање руских мушкараца третирано је као понашање „мекушаца“, „папучића“ и „млакоња“.

Руске жене унеле су много новина у Србију. Први „Козметички салон“ на Балкану отворила је управо једна Рускиња – Лидија Ираклиди, 1926. године, у Франкопановој 4, у Београду. У то време под козметиком се подразумевало искључиво шминкање, а знало се „ко се шминка“. Ипак, с временом је нестало неповерење и жене су почеле да долазе. Прве клијенткиње биле су супруге британског и италијанског посланика у Београду, а затим и домаћа клијентела. Почетком тридесетих година ничу и други салони, а Лидија Ираклиди од 1931. пише редовни недељни прилог са козметичарским саветима за престоничке новине „Време“.

ЛИДИЈА је била удата за Грка из Одесе Владимира Александровича Ираклидија. После Октобарске револуције, на превару су се укрцали на већ препуњени енглески брод, захваљујући Лидијином знању енглеског и лепоти. Мислили су да иду на Малту или за Египат, када им је, далеко на пучини, речено да путују за Југославију. Брод је пристао у Солуну, а даље се ишло копном, до Скопља, па за Београд. Владимир Александрович успео је успут да изгуби ковчежић са драгоценостима, па су морали да се зауставе у Скопљу и ту остану наредне три године. Лидија се запослила у банци, а муж у библиотеци. Лидија касније одлази у Париз и тамо завршава козметичарски курс.

Њена млађа сестра Олга Михајловна Соловјова била је славна европска балерина и глумица у првим југословенским немим и тон филмовима. Живела је као холивудска звезда: београдски стан јој је био пун рајских птица и кожа леопарда, а имала је и мајмунче по имену Сани Бој, донето из Тринидада. Обе сестре су после окончања Другог светског рата живеле у Цавтату, а Олга је до смрти била стални кореограф „Дубровачких летњих игара“. Пошто јој је после рата пропао београдски салон, Лидија је дуго „на даљину“ водила козметички салон у Сарајеву.

СЕСТРЕ су завештале вилу у Цавтату, пуну уметнина, „Дубровачким летњим играма“, са идејом да у њој буде направљен пансион за остареле уметнике. То, међутим, никада није остварено. После ратова деведесетих година и делимичног рушења, кућа је обновљена, и „Дубровачке летње игре“ су је, како пише Миљенко Јерговић у ауторском тексту о сестрама – продале.

Двадесетих година прошлог века Рускиње су почеле да организују у српској престоници и модне ревије. Крајем тридесетих, Татијанински комитет организовао је у сали Кола српских сестара традиционалну добротворну чајанку са, како је било посебно наглашено, пролећном Ревуе дес Модес, кратким концертом и плесом уз звуке џеза.

За највећу друштвену еманципацију руске жене су се избориле на пољу уметности, пре свега позоришне. Балетску сцену Народног позоришта у Београду обележиле су Клавдија Исаченко, Јелена Пољакова, Нина Кирсанова, Маргарита Фроман, као и примабалерина Е. Г. Сахновска.

РУСКЕ жене су се активно укључиле и у рад различитих хуманитарних удружења, а посебно су биле ангажоване као милосрдне, односно медицинске сестре. Оне су деловале у оквиру Руског Црвеног крста, у санаторијумима, болницама и амбулантама, али су оснивале и своја удружења. Често се дешавало да донатори тих здравствених установа буду супруге познатих избегличких првака, попут баронесе Олге Врангел или Јулије Штрандтман, супруге руског посланика у Београду.

Једна од најважнијих активности женских удружења у Краљевини СХС била је брига о деци. Удружење руских милосрдних сестара основало је у Београду „Јасле“ за децу до пет година, Црквено маријинско сестринство организовало је помоћ за жене и децу и, посебно, за мајке с новорођеном децом, а у Леснинском женском манастиру, смештеном у Хопову, монахиње су се бавиле васпитањем деце.

РУСКИЊЕ су формирале и низ удружења која су се бавила углавном хуманитарним радом, попут Првог руског женског друштва у Краљевни Југославији, основаног 1929. године, које је сваке године слало известан број деце у летње колоније, организовало дечје празнике, покретало курсеве кројења и шивења и отварало „општежитије“ (смештај) за усамљене жене. Даме су почеле и политички да се ангажују, рецимо, у Женском одељењу Младоруске партије.

У Београду и већим градовима отворио се и низ продавница намењених женама, а многе од њих су се оглашавале у новинама. Продавале су француско свилено рубље и парфеме, дамске шешире, рецимо, у Руском модном салону Персиде Ришкевич, у Београду, крзно (чувена је била руска крзнарска фирма „Камчатка“), украсну дугмад… Не само што су салоне отварале шнајдерке или козметичарке, већ је све више било и ординација лекарки и зубарки.

Било је и ресторана које су држале жене. Чувена је била трпезарија Националног савеза руских жена, изразито јефтина, која се рекламирала да сва јела припрема на уљу а не на масти.

У КРАЉЕВИНИ су радила и два руска девојачка института и две руске женске гимназије: Харковски девојачки институт у Новом Бечеју, Маријински донски институт у Белој Цркви, Руско-српска женска гимназија у Великој Кикинди и Руско-српска женска гимназија у Београду.Нови положај руске жене и услови у којима су избегличке породице живеле довели су до пораста броја развода бракова у избегличкој популацији. Честе сеобе одраслих утицале су и на то да велики број деце одраста без родитељског надзора, у интернатима при руским школама које су радиле у другим градовима или чак другим државама. Чак трећина деце је живела без родитеља, а међу малишанима је било више од 10 одсто сирочића. Из године у годину наталитет опада, па је број рођене деце све мањи у односу на број склопљених бракова.

Првих година у емиграцији деца су, као и већина избеглица, живела по баракама и шаторима, у влажним и мрачним касарнама. Фалило им је све – од одеће и обуће па до хране. Губитак родитеља и најближих сродника остављали су тешке трауме на децу. Она су, бежећи у неизвесну будућност и непознато, месецима спавала у хладним теретним вагонима за стоку, на палубама емигрантских бродова и масовно страдала од болести и неухрањености.

ЛОШИ услови живота и нестабилна породична ситуација често су их приморавали да и сама траже запослење. Радила су као чобани, чистачи ципела, помоћни радници у трговини, продавци новина… Многа деца су већи део дана проводила на улици.

МАЛИ МАТЕРИЈАЛИСТИ

ЗБОГ одрастања у беди и неизвесности, мали Руси су се према материјалном односили као према највишој вредности. Упркос толико израженом материјализму, ова деца су ипак имала и неке идеалистичке представе, али искључиво о Русији, о којој су стварали крајње идеализовану слику.

Описујући генерацију која је одрасла у избеглиштву, многи руски аутори истицали су фокусираност ових малишана на материјалну страну живота. Велики број њих определио се касније за природно-техничке факултете, јер су тако имали сигурно запослење.