Руси су вотку правили од мешавине медицинског алкохола, дестиловане воде, глицерина, соли и шећера. На крају је додавана рендана кора лимуна или љута папричица за вотку перцовку

ИЗБЕГЛИЦЕ из Русије доста добро су се организовале у земљама које су их прихватиле, укључујући и Србију. У избеглиштву се нашла очувана и наоружана Руска армија. Функционисала је разграната мрежа дипломатских представника Царске Русије, основана је православна црквена организација, а било је покушаја да се организује и нека врста Владе у егзилу (Руски савет). Радила су руска предузећа и организовани бирои рада при избегличким организацијама.

Помоћ коју су избеглицама пружале балканске државе и руске и међународне хуманитарне организације у виду хране, одеће, обуће и бесплатног лечења, била је привремена и на њу су стално могли да рачунају само инвалиди, деца и стари. Зато је приоритет свих хуманитарних организација, а пре свега Сверуског земског савеза, био да људима помогну око запошљавања и омогуће им да сами почну да брину о својим породицама. Тако руске институције организују бирое рада, преко којих избеглице могу да нађу посао, али и да похађају курсеве за преквалификацију. Бивши сенатори и политичари учили су за обућаре и рачуновође…

РУСИ су у егзилу организовали и релативно независтан школски систем, а списак њихових хуманитарних и социјалних организација био је подужи: Руски Црвени крст, Сверуски земски савез, Сверуски савез градова, Руски соко, Савез инвалида, Удружење „Мајка“, Удружења сенатора, Савез инжењера, Савез руских државних људи…

Организоване су и руске болнице и амбуланте, штампане руске књиге и новине, одржавани скупови културних, уметничких, трговачких и политичких удружења, оснивани руски научни институти, библиотеке, позоришне трупе, али и руски ресторани и кафане. Наступали су руски хорови, козачке дружине, оркестри балалајки, одржаване балетске представе, формирани књижевни и уметнички кружоци, спортска друштва…

Руску децу учили су руски учитељи, лечили их руски лекари, крстили су се у православним руским храмовима, њихови родитељи су се хранили у јефтиним руским кухињама, посећивали су балетске и оперске представе руских уметника, лумповали по руским кафанама.

ПОСЛЕ првобитне солидарности, најбогатије руске избеглице временом одбијају да учествују у добротворним акцијама помоћи. Сиромашнији се, насупрот њима, и даље сећају домовине и стално дарују скромне прилоге за Фонд спасења Русије. Понекад се припадници нових елита потпуно дистанцирају од земљака и не улазе ни у каква руска удружења. У Заграничној Русији то су најчешће шпекуланти и профитери, као и новобогаташи. За разлику од њих, они сиромашнији пре подне возе такси или раде као послуга, а по подне и увече по избегличким кућама и кафанама поново постају генерали, дворски чиновници, професори…

Према речима историчара Алексеја Тимофејева, што су већи допринос дали у својој, руској заједници, такви људи су по правилу давали мањи допринос у самој Србији, и обрнуто. Тако је, на пример, улога архитекте Николаја Краснова, који је „потписао“ многе архитектонске бисере у српској престоници, у руској заједници била минорна, за разлику од неких генерала, који су цео живот посветили искључиво сећању на „мајчицу Русију“ и радили на повезивању Руса у егзилу.

ПОЧЕТКОМ двадесетих година, како оцењује Мирослав Јовановић у својој књизи, утицај генерала Врангела или руског митрополита Антонија био је маргиналан у односу на друштвени живот у Краљевини СХС. Он се сводио на регулисање ограниченог круга проблема избеглица код државних или црквених власти. Истовремено, њихов утицај на друштвени живот у избеглиштву био је огроман. Они су симболизовали идеју о могућности повратка у домовину.

Уверење да ће се вратити кући покушавала је да очува и Руска армија, која је све до 1924. задржала своју војну организацију, после чега се преобразила у Руски општевојни савез (РОВС). РОВС је био готово безначајан у Краљевини СХС, али му је СССР придавао изузетну пажњу. То показује отмица и убиство два начелника РОВС-а, генерала Кутепова и Милера, тридесетих година прошлог века.

БЕСКОМПРОМИСНИ антибољшевизам је најчвршће међусобно повезивао све Русе. Избеглице су неговале и руске националне симболе – заставу, грб и химну, који су истицани у свакој погодној прилици, у школама, болницама, на зградама избегличких организација. Један од најраспрострањенијих монархистичких симбола био је портрет убијеног „цара-мученика“ Николаја Другог Романова, који је такође видно истицан у руским установама и приватним кућама. Руски дом у Београду носио је име „Руски дом императора Николаја Другог“.

Куће избеглих истицале су се својом посебношћу: пригушено светло, иконе у углу, слике Шелоумова, цареви портрети, седможичана гитара или балалајка… Убрзо по доласку, избеглице почињу да стварају кућне библиотеке, које су се временом попуњавале насловима на руском издаваним по целом свету. Тако се у некој забити могао наћи неочекиван избор књига и часописа.

ПО ДОЛАСКУ првих група, по већим градовима почињу да ничу специјализоване продавнице и киосци, у којима су Руси куповали неопходне намирнице. У „Московском колонијално-гастрономском магазину“ у Београду набављали су крупу од хељде, проса и јечма, сушене печурке, брашно од кромпира, руску сушену горчицу, вина, вотку, ликере, чајни маслац, тварог (врста сира). Крупа од хељде стизала је из Словеније, харинга се у теглама увозила из Норвешке и Шкотске, а руски чај су продавале различите руске фирме, као што је „П. М. Кузмичов са синовима“. На бољим руским трпезама могао се наћи и црни и црвени кавијар, пирошка са купусом, кисели краставци, боршч, шчи, квас, крјушон (воће у вину са румом). Нарочиту популарност међу овдашњим становништвом стекле су „салата оливије“ („руска салата“) и пирошке.

Неретко, вотка је прављена и по избегличким кућама. Руси су у апотекама куповали медицински алкохол и мешали га са дестилованом водом, кафеном кашичицом медицинског глицерина, сољу и шећером. На крају је додавана рендана кора лимуна или љута папричица (вотка перцовка).

ВЕЛИКИ број бивших војних лица одбијао је да замени униформу грађанским оделом, већ су је носили по улицама до последњег дана живота, попут генерала Шпаковског, Дубјага и Сперанског у Великом Бечкереку, или генерала Владимира Александровича Ирманова у Новом Саду, који је чак и по воду на оближњу чесму ишао у униформи коњичког генерала Руске царске армије са златним еполетама и козачким качкетом.

Чак су и млађе избеглице, у жељи да истакну припадност свету избеглих Руса, од енглеског штофа шиле парадну црну униформу Марковског пука са белим ширитима. Одевени у униформу са револверима, недељом су шетали улицама.

Осим на приватним седељкама, руске избеглице су се окупљале и по руским ресторанима и кафанама. Најпознатији у Београду били су „Јалта“ у Добринској улици, „Жар-птица“ у Његошевој, „Медвед“ у Доситејевој, „Руски угао“ у Кнеза Милоша, „Мимоза“ у Коларчевој. У Новом Саду били су познати ресторани Јевдокије Ванифатове или Вере Забусове.

ВАСКРСЛА ПРОШЛОСТ

ИЗВЕСНИ Волковски, специјални дописник листа „Севодња“, описујући свој долазак из Берлина у Београд на Конгрес руских писаца и новинара, 1928. године, забележио је: „На станици Нови Сад, као да је право из гроба васкрсла слика далеке, далеке прошлости: генерал у руској униформи са два Георгија (ордена)! Овде у Југославији још су многи руски војници сачували своју руску униформу.“