Осиромашено руско племство, војска и чиновници, да би уштедели нешто новца, сатима су чекали у редовима да би добили основне животне намирнице – шећер, маст, пиринач, брашно, сапун…

КАДА су дошли као избеглице у Краљевину СХС, Врангелови козаци нису имали решено егзистенцијално питање, а сиромашнији слојеви, нарочито бивши војници, били су у изузетно тешком економском положају. Део је почео да ради у рудницима, на изградњи железнице и путева, а други у Пограничној служби, будући да је Југославија у односу на Србију постала велика земља, и за чување њених граница било је потребно знатно више људи.

У државној служби, односно полицији и пограничној служби, према тврдњама историчара Горана Милорадовића, радили су између 1919. и 1921. Главни посао био им је да у пријемним логорима у Марибору, Суботици и Дубровнику сачекују повратнике, бивше аустроугарске војнике из Русије. Краљевина их је уговорно ангажовала, јер се веровало да ће лако препознати међу повратницима инфилтриране „црвене“ сународнике.

Када је опасност од инфлитрације комуниста смањена, доношењем адекватних закона, од 1922. године, и потреба за њиховим ангажовањем је престала.

БИЛО је то време после Првог светског рата, када су, каже Милорадовић у књизи „Карантин за идеје“, у новонасталој заједничкој држави формирани логори за интернирце и прихватни логори, о којима се данас не зна готово ништа. У њих су смештани не само антидржавни елементи и бивши аустроугарски војници, повратници са ратишта, већ и ратни заробљеници у Русији и Италији. Била је то мрежа логора за прихват, привремену изолацију и обавештајно–полицијску обраду оних за које се сумњало да могу постати претња тек формираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Нова држава била је у паници од совјетске револуције и збивања у Немачкој и Мађарској. Државне институције су још биле слабе, међунационалне тензије велике, а бољшевичка и друга пропаганда све агресивније.

ПРВИ логори за интернацију формирани су почетком 1919, а одмах за њима, у септембру, и пријемни логори за придошлице из заробљеничких кампова у Русији и Италији. Посебну категорију интернираца чинили су Руси, углавном избеглице после Октобарске револуције. Они су смештани у делове тврђава или бараке ограђене бодљикавом жицом, а најдужа изолација трајала је седам месеци. Пролазили су кроз класичан истражни поступак, упоређивани су обавештајни подаци који су о њима стизали из других земаља, детаљно су претресани, парани су им чак и шавови на одећи.

Поред логора у Београду, Смедереву, Пожаревцу и Мостару, логор за масовну изолацију постојао је и у Ваљеву, где су махом смештани ухваћени Руси, који су учествовали у Мађарској револуцији. Они су са украјинским пасошима прелазили границу и размилели се по Краљевини.

ПРИЈЕМНИ логори за бивше заробљенике налазили су се у Суботици, Марибору, Љубљани и Дубровнику. Готово да нико од повратника није имао документа, јер им је успут све одузето. Хапшени су већ при уласку у земљу, обично на првој железничкој станици, а жандармерија би их пратила све до карантина, где је одмах почињало испитивање и идентификација. Сви логори коначно су затворени до 1922. године.

У исто време, јединице руске армије биле су, према политичком договору о њиховом пријему у земљу, запослене и у Финансијској контроли и Министарству грађевина. Почетком двадесетих година радили су на изградњи путева по разрушеној земљи: пут Врање – Босилеград преко Бесне кобиле, пруга Мурска Собота – Ормож – Љутомер, реконструкција пруге Топчидер – Мала Крсна и Мала Крсна – Пожаревац, радови на путевима и пругама Горњи Милановац – Чачак, Тител – Орловат, Ужице – Вардиште и Вардиште – Ваљево, Чачак – Лајковац и Чачак – Ужице, Ужице – Шарган и Шарган – Вардиште, Кањижа – Прељубље, Бихаћ – Крупа, Параћин – Сталаћ и Ниш – Књажевац. Последњи велики посао била је градња пута Краљево – Рашка. Руски војници су у Старој Србији радили и на крчењу шума и прикупљању заосталих мина из рата.

ОСИМ војника, и прогнаници „плаве крви“ били су принуђени да се баве најразличитијим пословима да би преживели. Најуспешнији међу њима био је Сергеј Владимирович Шереметјев, бивши губернатор Љвовске губерније, који се запослио у „Енглеском осигуравајућем друштву“. Кнез Борис Владимирович Гагарин радио је у жупанији у Великом Бечкереку, док је кнеза Николаја Сергејевича Волконског, бившег предводника провинцијског дворјанства Рјазањске губерније, у селу Беодра издржавала супруга која је давала часове. Кнез Владимир Владимирович Галицин, бивши предводник провинцијског дворјанства Московске области, живео је у Новом Футогу, а издржавала га је жена која је шила веш. У Новом Футогу је живео и гроф Павел Константинович Ламздорф – Галаган. Његов брат, Сергеј Константинович је у Србобрану живео од давања часова француског језика. Михаил Васиљевич Кочубеј, бивши предводник провинцијског дворјанства Черниговске губерније, био је запослен као ситан чиновник у Дирекцији вода. Његова жена, по рођењу баронеса Енгељгард, била је дактилографкиња у осигуравајућем друштву „Србија“…

ОСИРОМАШЕНО руско племство, војска и чиновници, да би уштедели нешто новца, били су у стању сатима да чекају у редовима пред киосцима које је Сверуски земски савез отворио у логору за грађанске избеглице у Тузли, за најосновније животне намирнице – шећер, млеко, маст, пиринач, брашно, сардине, сапун.

И ситуација са смештајем била је тешка, посебно у источном делу земље, разореном током рата. Цене соба у Београду за већину су биле недоступне, па су спавали у смештајима Црвеног крста, у којима су услови били лоши, или у јефтиним хотелима, у којима је више породица делило заједничке собе.

Једно од најпознатијих места за смештај, руско „општежитије“, налазило се на територији трамвајске штале, у Булевару краља Александра у Београду. Његови становници прозвали су га „Дом чудеса“. У њему су живели официри, генерали, обични војници, лекари, бивше судије, инжењери, жене, деца – сви измешани.

А КАДА би једном дошли до трајнијег крова над главом, избеглице су уређивале станове од онога што су имале, а то су махом били мали и велики дрвени кофери. Они су имали функцију ормара или креденца, прекривани су чаршавима и коришћени као столови, клупе, па чак и кревети. Позната избегличка фраза „Седење на коферима“, која је означавала веру у скори повратак кући, добила је реалну димензију.

Највеће проблеме са смештајем имали су руски војници запослени по уговору при Министарству грађевина, а посебно војници Првог и Другог кубанског пука који су радили на изградњи пута Врање – Босилеград. Они су живели у радним логорима ван насељених места. Војници су становали по земуницама, које су се понекад обрушавале, што је проузроковало несреће и погибије. Живели су и радили у суровим планинским условима, изложени не само неповољној клими, већ и зверима. Остало је забележено да су двојицу козака чак растргли вукови.

ДРЖАВНА СЛУЖБА

У ЈУЖНОЈ и Старој Србији Руси су се тешко запошљавали, а за боље послове сматрани су они у локалним поштама, на железници или у штабу дивизије у Зајечару. Више од 130 избеглица радило је у Управи града Београда, а више стотина њих прошло је кроз Државну статистику. Избеглице су се такође запошљавале у Државном монополу, Историјском одељењу Генералштаба, Генералној дирекцији вода, Штампарији акцизних марака, дирекцијама железница у Београду, Суботици и Загребу.