КО су „бели“ Руси и зашто их тако зовемо? У најкраћем, то су противници „црвених“ Руса: они који су се борили против бољшевика и њихове револуције. Симболика имена има везе са бојама које су се користиле у време немира после раније велике револуције у Европи, француске: тада су белу боју бурбонске династије носиле присталице рестаурације монархије. Временско исходиште тог обележавања, дакле, пада у време још једне политичке поделе, на левицу и десницу. Руски „бели“, међутим, нису окупљали строго монархисте или десничаре, већ уопштено, оне који нису живи хтели да се помире са бољшевицима, њиховим превратом и начином живота. У ствари, у Русији је више био посреди сукоб изданака двеју револуција из одсудне 1917. године: уводне, Фебруарске, и друге по реду, Октобарске.

Грађански рат, започет у јесен 1917, одражавао је раскол у руском друштву које је још било у рату са Немачком (аустроугарску војну силу су Руси, де факто, уништили Брусиловљевом офанзивом претходне године). Било је то империјално друштво, сложено у сваком смислу, исцрпљено рововима и располућено по превеликом броју шавова: социјалном, идејном, националном… Уз све то, друштво оптерећено и сопственим кашњењем историје, заосталошћу. Ту не треба бити нефер према царској Русији. И она је напредовала под аутократским режимом и на особен начин уз, рецимо, државно власништво над индустријом. Русија не напредује довољно брзо, али је и солидан део Европе све до Другог светског рата једном ногом био у средњем веку.

СТАНОВНИШТВО Руске империје војевало је међу собом али као и у случају многих земаља у распадању, несрећа није могла да прође без странаца. Прво, са бољшевицима: они нису хтели да се ратује са Немцима, нису ни Немци, па је пронађен заједнички језик. Потписивање сепаратног мира са Немачком и иступање Русије из рата затекли су државе Антанте. Избијање Грађанског рата отворило је простор владама бивших руских ратних савезника, који су још били у рату са Централним силама, да се активније укључе у унутрашња збивања у Русији. Директно су се војно уплели у сукоб, упутивши трупе на север, југ и далеки исток Русије. Антибољшевичким снагама пружили су и политичку подршку.

Способан командант „белих“ био је заповедник Добровољачке армије Антон Дењикин (у Србији, као и на Западу, углавном познат као Деникин, али ако бисмо тако читали руски, Лењин би био Ленин). Он је заузимао градове, а одбацивао мир с Немцима. И Лондон и Париз одлучили су да му помогну. Државе Антанте, укључујући Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, упутиле су мисије у Главни штаб Добровољачке армије. Британија се посебно истицала у подршци, Дењикина је одликовала, а Винстон Черчил, министар рата, срдачно му је обећавао помоћ у сламању „бољшевичке тираније“…

БОЉШЕВИЦИ су побеђивали. „Црвени“ нису били некакво страно тело које је из свемира (или из Немачке) убачено Лењиновим оклопним возом у мајчицу Русију. Имали су свој труп, руке, главу. И свој народ – део народа Руске империје. Штавише, више царских официра је у Грађанском рату служило код „црвених“ него код „белих“. Ако су „бели“ имали добре војне корачнице, „црвени“ су имали боље. Пошто су Немци изгубили рат, на странце су у Русији пуцали – „црвени“. Невине су током рата убијале обе стране, постојао је Црвени, али и Бели терор.

Када су у зиму и рано пролеће 1920. пробијене линије фронта којим је командовао генерал Дењикин, настао је општи метеж, а армија и народ су се повукли ка црноморским лукама. Британска империја је проценила да би могла доћи у искушење да се стара о великом броју избеглица, својих савезника – што ће се поновити при турском заузимању Смирне (Измира), резултујући, пред прамцем британских бродова, покољем локалних Грка и Јермена, па је потражила начин да се на време извуче. Наставак Грађанског рата постао је непожељан. Дењикину су понудили посредовање при закључивању примирја са „тиранима“. Није хтео, а у Лондону су то једва дочекали да искоче из руског воза. Наследник Дењикина, генерал Петар Врангел, помоћи од Британаца није имао, напротив.

ПОСЛЕ евакуације црноморске луке Новоросијск, британска влада је преузела старатељство над 10.000 људи, претежно рањеника, без намере да их дуго задржи на својим територијама. Мања група од око 2.000 људи са острва Лемноса убрзо је пребачена у Краљевину СХС, а преговори о судбини избеглица у Египту и на Кипру између влада у Београду и Лондону потрајали су скоро две године. Најзад, у марту 1922. године британска влада пренела је сву финансијску одговорност за издржавање избеглица у Србији, на Кипру и у Египту, почев од 30. марта, на Друштво народа.

Француска, друга кључна земља Антанте, била је испрва мекшег срца према пораженима у Русији, њени војни изасланици остали су при штабу генерала Врангела на Криму. Међутим, ускоро су Французи и Врангел морали да смисле како и где да збрину чак 150.000 изгнаника: шаролику масу цивила, жена, деце, стараца, рањеника, официра, војника… Управо присуство људи у униформама утицаће у значајној мери на судбину целе групе. Већина избеглица била је смештена по војним и цивилним логорима у Цариграду и околини, а мањи део је размештен по различитим европским државама, највише у Југославију и Бугарску. Врангел је желео да сачува војну хијерархију и структуру армије ради поновне борбе с бољшевицима. И баш је то био проблем.

ФРАНЦУЗИ су покренули питање врховне команде над 60.000 добро наоружаних бораца на Босфору. Да ли услед давнашњег крунског циља царске Русије да загосподари Цариградом, или пак због практичних питања безбедности у актуелном тренутку (територија данашње Турске је била далеко од стабилног подручја), тек, Британци су се опет намрштили, а Французи нису могли то да не уваже. Крајем 1920. године, влада у Паризу је изјавила да не жели више да испуњава обавезу подржавања избеглих војника. Али Врангел је хтео да сачува армију…

Почетком 1921. француски премијер објавио је да ће се материјално издржавање руске армије прекинути од 1. фебруара, што је Врангел, молбама, и уз помоћ политичких веза, успео да пролонгира. Уместо тога, средином марта француске власти су поставиле пред Врангела три могућности: да се целокупна армија врати у совјетску Русију, да оде у Бразил и Перу или да живи од сопствених средстава.

ВРАНГЕЛ је одабрао трећу варијанту са којом су Французи најмање рачунали, а коју је он припремао још од тренутка започињања преговора са владама Краљевине СХС, Бугарске, Грчке и Мађарске, од децембра 1920.

Французи су поново „затегли“ – саопштили су да од 1. априла 1921. ускраћују даље кредитирање руске војске. Током априла су најпре објавили да руска армија више не постоји и да нико није дужан да слуша своје команданте. Затим су дозволили широку агитацију по логорима за повратак у совјетску Русију и за одлазак у Бразил. Врангел, упркос свему, није напустио идеју о очувању армије и наставио је започете преговоре. Најзад, у другој половини 1921. и почетком 1922. године, руске трупе биле су пребачене из логора у околини Цариграда у Бугарску и Краљевину СХС.

ПРЕГОВОРИ И СА СВЕТОМ ГОРОМ

ОД ДРЖАВА са којима је ступио у контакт тражећи „прекоманду“ за себе и за своје трупе, Врангел је највише нада полагао у Краљевину СХС и Бугарску, а преговарао је и са владама Чехословачке, Грчке, Мађарске, Јапана, Грузије, као и са управом светогорских манасти.

Извор: Вечерње Новости.