Син чизмара из Руме својим знањем освојио је Русију и постао ректор Харковског универзитета, сретао се с Пушкином и стекао велико богатство

Ректор универзитета у Харкову, угледни научник и књижевник, писац прве физике на српском, Атанасије Стојковић, рођен је у Руми 1773, у породици сиромашног чизмара. Међу вршњацима се истицао бистрином, па је лако завршио основну школу и нижу гимназију у Руми и постао учитељ. Жељан већег знања, наставио је школовање у Шопрону и Сегедину, а од 1796. учио је права у Пожуну. Током школовања живео је врло тешко, од скромне помоћи добротвора, па је једном чак привремено морао да напусти студије и да се врати у Руму, где је прво радио као геометар, а касније као наставник у румској гимназији.

Књижевна дела

По добијању стипендије отишао је у Гетинген на студије природних наука и тамо 1799. стекао звање доктора филозофије као најбољи студент у генерацији и први Србин који је докторирао на том универзитету. После завршених студија настањује се у Будиму. Вођен жељом да допринесе просвећености српског народа, 1800. објавио је спис филозофске садржине с елементима романа – каква је већ тада била мода – под насловом „Кандор или откровеније египетских таин“. Наредне године штампа и прави роман „Аристид и Наталија“, први роман у српској књижевности. У предговору самокритички наводи да је дело писано без уметничких претензија, с намером да „поучи свој род“. Са истим мотивима је 1802. објавио и књигу под називом „Сербскиј секретар“, практични приручник с примерима и упутствима како се пишу писма, уговори, обвезнице, тестаменти, признанице, рачуни и слично… На наговор Доситеја Обрадовића, Атанасије Стојковић је од 1801. до 1803. у Будиму писао књигу „Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј“ у три тома и на хиљаду страна, која је прво такво дело на српском језику, и обухвата не само физику већ и метеорологију, астрономију, минерологију, па чак и ботанику и зоологију. Из ње су се почетком деветнаестог века образовале прве генерације српских научника.

Рђаве навике

Високо оценивши његова дела, администрација царске Русије 1804. позвала је Стојковића да буде професор физике на Харковском универзитету. У Русији је стекао велики углед. У два маха је био изабран за ректора универзитета, постаје члан великог броја научних друштава, среће се с Пушкином, стиче велико богатство, жени се богатом Рускињом и купује имање у Бесарабији. Али начин на који је газдовао имањем окрњио му је углед. Вук Караџић пише да је Стојковић покушао да на свој спахилук насели Србе као кметове, али се према њима понашао као према робовима, па су се побунили и побегли. Отуда су почеле да се шире гласине о његовој тешкој нарави и рђавим навикама, па је 1813. године пензионисан и отпуштен с Универзитета у Харкову, под оптужбом да је кријумчарио вино. Ипак, остало му је богатство и титула царског државног саветника, па је последње године живота провео у руској престоници Санкт Петербургу.

Умро је 1832. године у Харкову, и ту сахрањен.