Теоријски – «Sergei Magnitsky Rule of Law Accountability Act» (преводе га као
„Списак Магнитског“, „Акт Магнитског“, „Закон Магнитског“) – постао је у
Сједињеним Државама закон који уводи личне санкције за лица која су, како се
каже, одговорна за држање у затвореном простору, за лош однос, смрт и друга
груба кршења људских права у Русији. Практично – он је на брзину донет уместо
такозваних амандмана Џексона-Веника који су се претворили у тежак терет за
компаније из САД, спремне да се појаве на тржишту Русије која је ступила у
Светску трговинску организацију… Брзина којом су Американци (који се одлично
оријентишу у поделама у Светској трговинској организацији) све преврнули, дала
им је конкурентску предност у односу на руске предузимаче који се за сада тек
адаптирају на нове услове пословања.
Експерти су масовним медијима већ набацили неколико варијанти на – како кажу –
неочекиван за САД – одговор Кремља на непријатељски акт. На пример –
привремена обустава извоза говедине и свињетине из САД (под формалним
разлогом да месо садржи рактопамин, врло штетан додатак који Американци
активно користе за бржи пораст мишићне масе животиња, а који је забрањен у 160
земаља света, између осталог и у Кини). Односно, осим претње забране извоза
меса, који се иначе процењује годишње на 500 милиона долара, то може да
засмета Сенату САД да ратификује нацрт закона о проширењу билатералне
трговине и да нанесе ударац „фјучерсима“ на Чикашкој трговинској берзи. Или да
привремено „замрзне“ рад структура председничке комисије коју су 2009.године
формирали Д.Медведев и Б.Обама и која се састоји од преко двадесет радних
група по свим основним областима сарадње Русије и САД – за науку, енергетику,
борбу с тероризмом, и т.д.
Треба рећи да су овакве варијанте не само асиметричне, већ могу да створе
непотребне проблеме самој Русији (да би се зауставио извоз штетне говедине
уопште нема потребе да се та ситуација повезује са људским правима). Зато
одговор на „акт Магнитског“ и може да буде само симетричан. То је, уосталом, већ
рекао министар иностраних послова РФ Сергеј Лавров који је саопштио да ће
одговор на прихватање закона „бити симетрично и да ће се састојати у забрани
уласка на територију Русије грађанима САД које руска страна сматра кривцима за
стварно кршење људских права“.
На жалост, за сада није формулисан јасан одговор на питање према којим то
грађанима САД који су одговорни за држање у затвореном простору, за лош однос,
за смрт и остала груба кршења људских права, Русија треба да уведе персоналне
санкције… Ипак, без обзира на то – одговор је ту, на самој површини.
Само по званичним подацима у последњих двадесет година грађани САД су
убили 19 усвојене деце из Русије (још неколико малишана је умрло, како кажу,
због болести, или као последица несрећног случаја). По информацијама
некомерцијалних структура које врше мониторинг чињеница погибије руске деце у
америчким породицама, та цифра је смањена више него дупло. При чему, ту нису
узета у обзир деца која су „имала среће“ и о којима, пошто су их Американци
поизбацивали, опуномоћеници за права деце, који говоре руски, изјављују
буквално следеће: „Дете је здраво, нема трагова удараца, има само неколико
старих ожиљака“.
По многим предметима о зверски убијеној или унакаженој деци из Русије (њих
преко 40) амерички судови и правници доносе неоправдано благе пресуде својим
суграђанима – убицама и садистима, као што је то случај са супрузима Leschinsky
из Колорада, који су 4 године малтретирали усвојене ћерке из Русије.Упечатљив
пример су и поступци Даниила Бухарова (како би се нашла у ток-шоу емисији
Американка Џесика Бигли је на интернет поставила видеоснимке са кадровима у
којима се дете исмева) и Вање Скоробогатова (за кога се сматра да је умро од
„компликација, изазваних повредом лобање и мозга) без обзира што су на телу
детета лекари избројали преко 80 удараца, од којих је преко 20 било у области
главе; како се испоставило при аутопсији – дете је гладовало, било је невероватно
мршаво и није му пружана никаква медицинска помоћ; „отац“ који га је усвојио је
изјавио да је Вања „једноставно пао и ударио главом“).
У САД за руску децу постоје читави тајни концентрациони логори. Постојање
тих логора се пажљиво крије. Али, без обзира на то, ипак се о њима у јавности
зна. Например, такозвани ранч за одбачену децу (Ranch for kids“ у држави
Монтана, у коме је домаћицаJoyce Sterkel, максимално је одвојен од спољног
света и смештен уз канадску границу; у њему је неколико десетина малих Руса.
Тачне податке инспекцији за издавања дозволе (Joyce Sterkelје још пре неколико
година одузета таква дозвола) о томе, колико је деце било на ранчу од почетка
његовог рада, домаћица није могла да покаже.
О условима у којима се та деца држе јасно говори и информација о бегу 9-
годишње руске девојчице и изјава окружног тужиоца да се деца злостављају.
Према речима представника америчке богиње правде без обзира на све то,
домаћица ранча „успева да сва та питања среди“.
Интересантно је да нису сву децу која се налазе у оваквим приватним колонијама
тамо бацили амерички адоптери деце. Нека се у њима нађу и одмах после
усвајања. За неку се све до данашњег дана по документима сматра да „срећно
живе у породицама које су их усвојиле“.
Николај Малишевски