Пре свих питања у вези са ратом пред хришћанско-православно становиште се
поставља питање: да ли је човеку хришћанину, који тежи моралном савршенству,
допуштено да се злу супротставља, када је то неизбежно, и физичком силом?
Да ли је хришћански супротставити се злу физичком силом када више нису
делотворни молитва, разговор, апеловање, уверавање и друго.
Одговори на та питања постају све потребнији, јер се православље често
представља као пацифистичко учење, које безусловно одбацује примену силе,
а свако посезање хришћана за силом сматра се одступањем од основних
хришћанских догми и канона, издајом кључних хришћанских порука о миру,
ненасиљу, љубави, слободи, правди. Нехришћански погледи на супротстављање
злу силом, на насиље, рат и мир често се приказују и подмећу као православни,
што искривљује представу о стварном православном учењу о тим питањима.
Према хришћанском схватању, зло се у суштини не може превладати на други
начин и другим средствима него само добром, али се поставља питање да ли је
хришћански у борби против зла примењивати и физичку силу.
Крајње поједностављено речено, хришћани знају да је зао човек, који зло поступа,
заробљеник зла, у власти злих сила. Али да ли због тог сазнања могу и смеју да му
допусте слободно и неометано злочињење, а да му се, у крајњем, и физички
не супротставе?
Квазихришћанско схватање о апсолутном непротивљењу злу силом подстакло је
многе руске религијске философе И.А.Иљина, Н.А. Берђајева, В.С. Соловјева,
да на убедљив начин разобличи толстојевско филозофирање о ненасиљу, које је
представљано као хришћанско и, што је посебна несрећа, које је остварило тако
велики утицај.[1] На пример, само Иљинове идеје и аргументација дошли су
као благотворан лек за душу хришћана, јер рашчишћавају нехришћанска,
сентиментална, морализаторска двоумљења и замагљивања.
Познато је да било каква спољашња материјална разарања и уништавања
(земљотреси, ураган, суша, пожар) нису по себи ни добра ни зла. Зло почиње тамо
где почиње човек и то не од његовог тела, већ од његовог душевно-духовног
света. Душа човекова је управо поприште добра и зла. Али било какав спољашњи
“поступак” човека, узет и разматран посебно, невезано за душевно-духовно стање
које га је проузроковало, не може бити ни добар ни зао. Спољашње подлеже
морално-духовном разматрању утолико уколико је оно испољило или испољава
унутрашње душевно-духовно стање: намеру, одлуку, осећање, помисао.
Телесни поступци човека могу проистицати из добрих или из злих побуда.
Пред лицем добра и зла сваки човеков поступак је онакав какав је унутра
и изнутра, а не онакав каквим се некоме чинио споља или извана, тврди Иљин.
Два наизглед потпуно иста поступка могу имати потпуно различиту, чак супротну
морално-религиозну вредност (два жртвовања, две погибије у боју и слично).[2]
Према томе, ако је извориште, исходиште добра и зла унутрашњи свет, то значи
да се борба са злом и савлађивање зла одвијају управо унутрашњим напорима.
То унутрашње супротстављање злу, чини се, нигде није разрађено са таквом
дубином и мудрошћу као код аскетских учитеља источног православља, светих
отаца Антонија Великог, Макарија Великог, Јована Лествичника. Души која се
бори са злом потребна је прожетост љубављу и духовношћу. Тајанствени процес
цветања добра и преображаја зла остварује се љубављу, злу се треба противити
због љубави, и од љубави и посредством љубави.[3]
У вези са проблемом који се овде разматра намећу се занимљива питања.
Уколико је продуховљена љубав толика да преображава, значи ли то да је
у процесу супротстављања злу присиљавање потпуно немоћно, бесциљно, штетно
и погубно? Уколико сам обавезан да постигнем морално очишћење у себи, значи
ли то да злочинац неометано може да врши злодела? Ако је јасно да само
присилом није могуће превладати зло, да ли то значи потпуно одбацивање сваког
присиљавања? Зар дубље искључује оно елементарније? Да ли је присила сама
по себи зло? Да ли љубав принципијелно искључује примену физичке силе?
Да би одговорио на наведена питања Иљин указује на терминолошко
замагљивање проблема – “погрешан термин раздваја душу и заклања јој
очигледност” – и сматра да је свако изједначавање присиљавања и насиља
велика грешка. Зато он “насиље” одређује као деловање произвољно, неосновано,
одвратно; “насилник” је човек који прелази границе дозвољеног, напада, тлачи.
Тај термин – “насиље” – сам по себи неизбежно носи негативан предзнак и изазива
одбојност; доказивати “допуштеност” насиља значи доказивати “допуштеност
недопустивог”. Иљин уводи врло разгранат апарат категорија да би на очигледан
начин захватио појаву као такву и решио привидни парадокс. Тако термин
насиље задржава да означи оне случајеве који потичу из зле душе, односно од
оног ко подстиче на зло, док за присиљавање које потиче од добронамерне душе
и од оног ко побуђује на добро уводи нове термине – принуда, спречавање,
присиљавање и др.[4]
Указујући на то да вођење човека под заставом “несупротстављања злу насиљем”
води ка потпуном несупротстављању злу, Иљин, с друге стране, тврди да то,
кад човек физички присиљава дугог човека, само по себи не мора увек да буде зло.
Насилник напада, а онај ко спречава парира. Насилник тражи покорност себи
самом, а онај ко присиљава насилника тражи повиновање духу и његовим
законима. Насилник користољубиво мрзи, а оног ко спречава насилника не
покреће ни злоба ни похлепа, већ праведан гнев. Праведна сила, усмерена
против злочинца, и злобно насиље, без обзира на кога је усмерено, нису једно
исто, а њихово мешање је беспредметно и веома штетно.
На то основно питање – да ли је у духовном смислу допуштено супротстављати
се злу и физичком принудом и спречавањем, присиљавањем, односно
праведном силом – Иљин одговара позитивно, уколико је задовољено
пет основних услова.
Први, ако је реч о стварном злу, а не о нечему што је налик на зло (слабост,
заблуда, омашка, случајност, болест), односно ако постоји зла људска воља,
јаросна, агресивна, безбожна, бестидна, која се манифестује као спољашња сила.
Ако се излива у спољашњем деловању и не зауставља ни пред каквим средствима.
Други, ако постоји стварна перцепција зла; оно се мора најпре уочити, сагледати
његово спољашње делање и прозрети последња, скривена његова злоба.
Треба ли или не треба физички спречавати злочинца, за то је компетентан само
онај ко је сагледао и осетио реално зло, искусио га, али се њиме није заразио,
примио га, али га није прихватио. Многи људи, унапред стрепећи од неопходности
и физичког супротстављања злу, окрећу се од њега као да га не виде.
Трећи, постојање истинске љубави према добру у души онога који пита и решава
о супротстављању злу. Према томе, само уочавање разлике између добра и зла
није довољно, јер ако се та разлика и уочи, може се према њој остати равнодушан.
Дакле, да би се злу супротставило потребно је осећати истинску љубав према
добру које је угрожено.
Четврти, постојање воље за деловање; осим живе љубави, потребна је
и решеност за деловање, и то не само у границама сопствене личности него и на
душевно-духовни живот и душевно-телесну делатност других људи. Жив и здрав
дух не може да не учествује на страни добра; он не може да не воли, да не
решава, да се не напреже, помажући добро а спречавајући зло.
Пети, кад се покаже да осталим средствима и начинима није могуће одвратити
другог човека од злочињења; кад се осети да је физичко деловање неопходно и,
практично, једино право средство у датим околностима, то јест да човеку преостају
само две могућности: или попустљиво неделање или физичко супротстављање,
ограничавање воље злотвора.
Значи, уколико постоји истинско зло, а не неки привид зла; ако је то зло
несумњиво уочено; затим, ако су љубав и воља у души онога који се злу
супротставља и, најзад, уколико је потребно његово практично спречавање.
Тада је не само допуштено, већ и неопходно спречавати зло физичким
присиљавањем, односно праведном силом, свесно идући на опасност,
патњу, смрт.[5]