ДР. БОРИСЛАВ Д. ГРОЗДИЋ, ДР. ИЛИЈА КАЈТЕЗ
ХРИШЋАНСКА-ПРАВОСЛАВНА ЕТИКА О НЕКИМ ПИТАЊИМА РАТА И РАТОВАЊА
Постоје ли околности када је хришћанину допуштено да убије човека; може ли
хришћанин, чак и у рату, мирне савести да одузме живот другом човеку?
То је за хришћанску – православну цркву свеактуално питање, како у прошлости,
тако и данас, а свакако ништа мање и убудуће.
Увод
Рат као један од најсложенијих друштвених феномена представља и вечито
философско питање. Осим што је компликована социјална, рат је и сложена
морална појава, па као такав је предмет етике, прецизније етика рата, једне од
дисциплина примењене етике, која има задатак да најпре идентификује проблеме
у вези са ратом као моралне проблеме а затим понуди одговоре на њих, односно
укаже, колико је то могуће, које је исправно понашања човека и друштва у целини
према рату и у току рата. Етика рата се непрестано суочава са новим и све тежим
моралним изазовима. Почев од класичних етичких питања у вези са ратом као
што су: да ли је рат апсолутно зло, или неке последице рата могу бити добре;
како разрешити основну моралну противуречност рата – неопходност убијања
и апсолутну моралну забрану убиства; како објединити хуманистичко одушевљење
нашег времена са чињеницом да се ратови настављају и постају све страшнији,
па до најсавременијих етичких проблема нуклеарног рата, превентивног
и преемптивног рата, асиметричних ратова, хуманитарних интервенција и других.
Будући да православље има јако дугу традицију суочавања са ратом и ратовањем,
за ову прилику понудићемо само најопштије ставове и погледе етике рата
и ратовања са православног становишта, не улазећи у дубље разјашњавање
сваког од њих.
Зашто су ова питања тако значајна и актуелна?
Зато што се хришћанско-православно становиште подразумева и представља
као апсолутно пацифистичко, чиме се православнима одузима право на оружано
супротстављање у духу сопствене верске традиције. Зато што смо сведоци
непрекидног осуђивања било каквог рата, независно од тога чиме је изазван,
ко га води и какав је по својој суштини, од оних који само за себе задржавају право
на примену оружане силе. Патриотизам се представља као превазиђена вредност
за 21. век, препрека глобализацији, а централно место заузима идеологија људски
права, а не суштинки људска права. Зато што се припрема терена за стварање
јединствене светске религије, јединствене културе, јединствене светске државе
на челу са светском владом, са безличном масом робова и властодржаца-богова.
Полазећи од тога да у хришћанским оквирима постоје одређене разлике
у схватањима о рату и ратовању између римокатолицизма, протестантизма
и православља, православно становиште ћемо покушати да реконструишемо
на основу аутентичног тумачења Светог писма, учења светих отаца, као и
савремених теолошких и философских разматрања кроз два одвојена питања:
моралну оцену рата као таквог, што је општеморално или теоријско питање и
схватање како би сваки појединац требало да се односи према чињеници рата и
према оним условима који из тога практично проистичу, што је лично морално или
практично питање. Конкретно ћемо размотрити следећа питања: да ли и под којим
условима хришћани смеју да се злу супротставе физичком силом; који су неопходни
и достојни путеви тог супротстављања; како се супротставити злу физичком силом
а не скренути, не одступити и не одустати од Христовог пута; да ли је грех убиство
у рату; да ли смо дужни да љубимо своје ратне непријатеље и коме можемо да
опростимо за учињено зло.